Стармали

„СТАРМАДИ" БР. 27. ЗА 1887.

211

и Вогбгет-Јапко к вели то је за то, да се зна е је Деак ј умрБо од водене болести Л Но ако је Деак и на монументу дебео ништа за то. Ако буду кад и Тису од камена резали, тај ће монуменат бити много тањи.

□ . В Н. Б. Дневник*' веди да су радикали веколико својих посланика позајмили либералима. Е шта ћеш, брате, владиних посланика сад има толико да могу један другом и позајмивати. А би ли „Видело" хтело, да се и њему који пославкк позајми. То би се у данашњем пзобиљу могло учинити без икакве штете.

. . . Пера Тодоровић се хвали, да га је еекад бранио и сам Стојан Бошковић. Хе, — кад би њега Стојан Бошковић сад бранио, — то би му више вредило. пр. А да се неће наш црквенонар. сабор држати у Кајиру? Па нека. Ако је Анђелићу незгодно да лредседава, онде је митрополит Косанић, пак ћемо замолити н»ега.

Хокеш ЛИ ЈОШ?! . . . Многоме од еас, доста је пута, Судбина хола натрла нос; ' Многи је био гладан и жедан, Ишао често пешке и бос, Па буд му нест'о последњи грош, Пита га судба : Милица (од једа престаје и плакати.) Иди само, и ти си таки. Ујак. Немој то радити, Милче; та то су таке ствари, које су у свакидашњем животу постале већ обичне. Па то се код многих догоди, и то је врло лепо, јер тиме постаје живот мало занимљивији. Милица. И то мени говори ујак. Рођени брат моје рођене матере? 0, ни мислила нисам. Ујак. Па не мислим Ја то заиста. Ко зна шта је то све, чекај док дође он, па ће изићи дело на видело. Милица. 0, кад би био невин. Ал не верујем. Ујак. Па чекај! Можда ћемо моћи из тог подераног писма још штогод прочитати. Милица (гледа писмо.) Нема ништа, до неколико подераних речи. Ујак. Е па и то је већ нешто. Милица (чита.) -к-у-м- каква је то боже реч? Ујак. -к-у-м- па то ништа друго није, до: пољубац. Милица. 0 та то је ужасно — о пољупцима му пише та ароклета Катица. Дакле, тако се далеко упустио мој Јован. Ујах. А гле овде - з-д-р-а-, а то не значи ни маве

хоћеш ли још ? хоћеш ли јеш?! ... ^ „Ешчутор" бесни по кући јури, Забада нос у сваки кут, Није му доста, што друге кињи Него још он је бајаги љут; Па кад ти прода њиву и кош А он те пита: хоћеш ли још ? ! хоћеш ли још ?! .. . . Старчевић ено у хладу седи, Са чела капље крупан му зној, Да ли ј'е к р и в а ц? . . Ил невин п ат н и к?.. А ко ће знати, боже ли мој ? ! . . 'Гужилац вели, да је баш лош ! За то га пита: хоћеш ли још?! хоћепг ли још?.' . , , У старо доба многи је знао За строгог судца не мили бој Па кад му канрал, дреновом правдом, Намештат' почне чакшира крој; И прут се скрха ако је лош, Пита га капрал: хоћеш ли још ? ! хоћеш ли још ?! . . . Прод о сам жито, Андрија рече, Шта ћеш да т' купим, женице, је л'? А жена стаде потребе ређат: Хаљину, мантил, свилен амбрел, Сатић и лапац обоце, брош Па онда поче смешкат' ее мило : хоћеш ли још ? ! хоћеш ли још ? ! Др. Казбулбуц. ни више већ „рандеву"; то види свако дете, шта више и ћорава баба. Милича. 0, како сам Ј'адна несретна! Ујак. Е то баш није најлеп^е. Милича. Но, видиш и сам. Ујак. Ја нисам мислио испочетка, да из тога може доћи баш до кикања. Али ово „-к-у-м-" и „- з - д - р - а-, и то се баш види. Милица. Зацело, да се види. Ујак. Ствар је врло озбиљна, и ја мислим да друга лека нема, но да се развенчате! Милида. Па зар је већ дотле дошло ? Ујак. Ружичасти ланци и окови ваше љубавне евезе морају се раскинути. Милица (плаче поново.) А ја сам га тако волела. Ујлк. Хја! То не помаже. Свршетак таких ствари, ваљда си читала у романима, јесте обично — развенчање. Милица. Па нема зар друге помоћи? Ујак. Нема. И то захтева част твоЈ - е родбине. Милица. Бар да нисам видела слику. Како ћу само, ох» Ујак. Но ваљда нећеш и даље волети га. Мораш стегнути евоје срце.