Стармали

14

„СТАРМАЛИ" БР. 2. ЗА 1888.

Познав'о сам. Познаво сам једну цуру из Н Није била здраво стара, ни сувише млада. Није била ни висока нит' је била мала; Баш ко данас да је гледим, нобл се држала. Разуме се да је знала и да кокетира ; У кући јесваки игр'о, како она свира (али без клавира). Сермијица њеног оца не беше бага јака ; Уз мираз је кћери дав'о, хиљаду банака. Просилаца било ј' доста и лоши и бољи; Ал ни један није био баш по њеној вољи. За мајстора ни да чује оча има новца. Тако исто није хтела поћи за трговца. Учитеља — и то не^е, мала му је плата ; За доктора пре би хтела, ил за адвоката. Чекајући на докторе време боме прође У бирању не знаш како, тридесета дође Али отац, да је једном скине себи с' врата. Младожењу нађе кћери и тај беше ћата. И тако вам она сада задовољно живи Јер њен мужић не сме никад да јој се противи. Али он то само чини ради кућњег мира , Те вам тако и он игра како она свира. Од Ка П. Мира М 4. Депутација пекад. Кад су оно пре много година Силбашани своју пову цркву светили, отиде депутација од 4 члана

митрополиту у Карловце, да га позову, да им баш он цркву освети. Кад је митрополит депутацију лепо примио и обећао, да ће јој молбу иепунити, понуди је нало лепом шљивовицом, и тад ће рећи први члан: „Ух, јест ракија, мора да си је сам пек'о". „Та нисам је ја, него су је људи пекли", рече митрополит. „Но. но, не кажем ја да си је баш ти настављ'о и казан прао, еего си к'о човек, запалио лулу, па настојав'о л . Тек што ово сврши првн члан рећи ће други члан, који је непрестано разгледао митрополитову дочекаопицу: „Ух да лепа огледала, мог'о би се стојећки бријати, а не к'о оно моје, видиш само нос на њему!" Митрополит се поче мало смешити. које још порасти, кад упаде трећи члан, који се нешто загледао кроз прозор, у диван, митрополитов врт: „Ух, да лепе траве, да су моји коњи ту, сити би се напасли, знаш господине, нисмо ништа понелиј,за њих, па су сву ноћ у Новом Саду гладовали, та могли би се пречестити". Кад је депутација полазила кући, проговориће најзад најћутљивији, четврти члан: „Та дођи господине да осветиш нам цркву, зваш моја је кућа баш трећа од рогља, па имам лепих прасица, и кад дођеш пустићу те у свињац, па бирај које волеш!" Јовилим. Епиграми. 1. Стрина Фема. Знате л' кад се на ракију Срди стрина Фема ?

је прве године филозоф. Обичан, добар друг са једном врло великом махном. РаЈа је — уображен. Уображен је у себе, у своју спољашност, у своје знање, у свој прииоведачкидарјош највише. Јер, треба да знате, да јеРаја књижевник. Још док је гимназиета био угледале су неке његове песмице света. Од како је на универзу дошао пустио се он и мало даље. Написао је неколико причица под разним шифрама, које су врло звучиле на Руска имена, као што је то у оно доба почело улазити у обичај. Није се као књижевник одликовао никаквом ориги палношћу, али у својој мржњи према женгкима, те наравно и према еманципацији истих био је до шкандалозности оригиналан. То сте могли и из оно неколико речи његових видети, Н>ему је доста била заједљиво измишљена анегдотица шаљивог Милана, да одмах проспе сву жуч на цео женски род. Јоца, који пије био пријатељ научних дебата при чаши пића, прекиде Рају у његовој филипици: „Та прођи се тога! Тако би могао човек исто и тебе и сваког од нас натоварити. Женске су врло добар лепак а што оне теже толико да се допадну, томе смо, мој брајане, више ми мушки криви. Та ко највише оговара какву женску чисту и скромно одевену без обзира на моду него ти. А опет би за то могао и ти лепо налетити". „Ко, ја? Никад и никако! Досадно ми и то ваше товарење,*) али иене за цело — не би ни један од вас !шкад натоварио, то вам ја кажем!" жести се даље

*) Академоки израз, којим се хоНе да каже, да је неко згодном шалом насађен.

„Немој два пут каз'ти." рече му Јоца са свим флегматично. „И три пут!" „Е добро; да се опкладимо", настави Јоца, да ћеш један пут тако лепо насести." „Ко? Ја?! А што да се кладим?' „Хајде ако смеш!" „Па добро, пристајем. За шта хоћем?" „За пет форината н то тако, да се одмах цела петача попије." „Па гилт!" „Гилт !" Раја и Јоца ухватише се за руке а Мирко пресече. — „А, а! Србине, сад смо те упецали ! Халт, то си баш од речи до речи преписао! То је књижевна крађа, море! Дакле тако ти?!" Молим, молим, ја то скромно признајем. Јест, ја сам цео овај разговор скоро украо али на — поштен начин и у најбољој намери. Све је то тако од прилике било, као што сам вам причао, па пошто ја не тежим ни за каквом оригиналношћу (баш као ни мој узор од ког сам тај диалог украо) хтео сам само да си уштедим мало труда. .. Група око Раје и Јоце бивала све већа а кад народ виде, да се ту о петачи пива ради, удари у ужасан аплауз, ког је једва прекинуо Цига веселом једном песмицом. Што је даље било на седници, то не спада на ствар. (СвршиИе се.)