Стармали

„СТАРМАЛИ" БР, 8. ЗА 1888. 61

Дрно на бело!

(превод) Учећи п р а в а над књигом седим, а свуда влада покој и мир; Само за мене доба је муке! Испити ту су! ђачки немир! У књизи тражим „правице" речи, што кривду казни, а тугу лечи, а доказ ту је нуждан за дело, црно на бело! Природа иште од сваког своје. укочен поглед на књигу гледа, Ал' очи мутне, склапају с' саме, сну ми се више отети неда! У сну ми дођу другчија слова, нег' што их има књижура ова, па и ту ипак видим за цело: црно на бело. Беле јој груди, ка мрамор исти! ручице мале, па тако беле! а лишце љупко, вилинско лишце; Ал' очи црне баш ме занеле! Па коса црна по белом врату несташно пала љубљеном злату! Па ето доказ! Ето за цело: Црно на бело. Ох да сам сликар, душице мила. да твога тела дражесне чари кичица моја овековечи! Ох, то би били небесни дари! Ал тога немам, прибор ми цео Т анано перо и папир бео. Замачем перо у јада врело И пвшем што ми душу занело, И шта ми небо срцу отело, То пишем худо, Невешто лудо, Црно на бело. Др. Казбулбуц.

IIоп Панта се каје — што није њему првом пало на ум да буде уредник „Нашег Доба".

П аш и ћ доровић.

увиђа да се обрукао — Пера То-

Г л а с о в и, који с почетка лепо изгледају. Анђедпћ путује — из Крфа у Карловце. »Наше Доба" — престаје Чангови су сретни — што се могу вратити од Х УД С У ДОШЛИ. Тиса пружа руку немаџарским народима — да је пољубе. , . Благодјејанци карловачки сити су — пасуља.

Честита душа!

Ђука:

Је л' молим те, Шуко, истину ми кажи: Еако ти се свиди тај господин Гаја ? Мени све изгледа, да живи од лажи, и од туђих само масних залогаја ?!

Шука:

Кад ме питаш тако, право ћу ти рећи : Вараш се у њему. . . . Поштењак је ово, не мож' бити већи! Паметан је јако, разборит у свему ! . . . Само мало „кеца" што одвише љуби, И што трештен п иј а н по сокаци'дуби; И кад види т у ђ е, мисли да је с в о ј е ; И што нема воље да му с' л е ђ а з н о ј е; И кад може кога он превара радо, И што многи јадник са њ е г а ј е страдо; И што има ствари, да се човек гнуша; Ин ач е ј е, веру ј:

Поштевејша душа!

Др. Казбулбуц.

Из Вашархеља пишу да је онде умрво и без опела сахрањен неки шеширџијски калфа. Сахрањен без опела, као каква стрвина. А то јо овако било: Свештеник тамошњи зове се Тамаш. Људи су га молили да опоје сиромашног покојника бога ради и душе ради и говорили су му: Опој га, Т а м а ш ! Опој га, Т а м а ш. А душепопечитељ одговара: Не чујем ја ништа, до год ми говорите Тамаш. — Да како да ти кажемо? — Треба да ми кажете Ту маш! па ћу га онда опојати.