Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 19. ВА 1888. 149

Два добра еуседа са села дошла први пут у позориште. Наравно, да им је све морало изгледати необично и шарено. Док се престава није одпочела, седили су, слушали музику и пиљили у завесу. Наједанпут завеса оде у вис и престава се поче. Комад се почињао са неким дијалогом, а говорило се нешто тихо, поверљиво. Један од ових двојице божјих људи, кад је видео, да се ту ради нешто „тајно", повуче свога суседа за рукав и рече: — Комшија, ајдемоте мало на поље; видиш, да људи имају нешто н а с а м о да диване ! Споразумеше се и одоше.

Та исга два брата после неког времена дођу опет у позориште. Престављала <-е чикијева „Црна пега", а представа је текла складно и одмерено. После представе упита их неко, како су задовољни са игром наших глумаца, а онај исти браца само се почеша иза ува : — Та оно, знате, лепо је то. Било је пуно света, а Цигани свирају боље него они код нас. Што се тиче, ми смо контени за те новце, само нам је жао, што нисмо видели „Црну пегу". Прибележио С. Л. /1—иђ.

Милосрђе, Ал' Је госпа Цаја срца милостива! животиња многа код ње вам ужива. Ту су мачке, вашке, голубови бели, и папагај брбљав овде се весели. А тицама малим, не зна се ци броја, имаде их овде Свакојака соја. Цела кућа личи, на зверињак мали; а госпођа, то је: „у к ро т и т е љ", шта ли?! Теш о јадном слузи, кад што занемари! Не набави хране и све нужне ствари. Јер госпођа Ца а, има срце меко; (ко је б л иж е не зна, овако би рек'о). Ал' ономад дође, п р о си ј а к на врата, па изгуби службу куварица Ката,

Што је к омад х леба оном б е д н о м дала! -. . (како би се с ада, госпа Цаја звала)??? Др. Назбулбуц. Досетке, наивности и др. из дечијег света, Мала Фема видела децу, где се играју у авлији, па и она хтела, да се иомеша у њихово друштво, али спуштајући се четвороношке низ степенице, оклизне и скотрља се доле. Није се нигде озледила, али је од страха надала страшну дреку. Ја је подигнен и почнем је тешити: А1 Скочила Фема, скочила Фема! а она напрчи уста и одговори кроз плач: „Да, кочила Фема! Кочи ти тако!

Док је мали Урош био још мањи, никако није умео да каже: Дај ми воде! Једном га баба натера ; да срицајући каже ту реч. Баба је изговарала напред, а он за њом: „в—о=во—д—а=да . . . „Дакле, шта је то?" Он се мислио и мислио, па најпосле смислио, те избаци: „То је — *бу! а (Тако се оада на његовом језику звала вода.)

У спаваћој соби урошевој увек горе жижак по целу ноћ, као обично где има мале деце. Једне ноћи жижак се случајно угасио. Око неког доба ноћи Урош се тргао иза сна и почео плакати: — Мама, ^.ама! Где си? — Ево ме, сине ! Шта је ? — Мама, упали жижу, не видим — да спавам!!!

Кад је чика Миша долазио код милутиновог оца у госте, беху се искупила сва деца око њега, само се мали Милутин шуњао око њега поиздаље. Најпосле улучи прилику, кад је чика Миша остао сам, па му рече: — Је ли истина, чико, шта ми је казао Славко? (његов млађи брат). — А шта то? Он каже, да ћеш ти меви дати сексер ако заиштем. Наравно, да је чива мишин џеп одмах одлакшао са једпим сексером; али Олавко се после клео својом брадом, да то није његово масло, него да је то Милутин сам измајсторисао.

Истина браца Милутин, кад год је одлазио код своје тетке, добијао је по парче „китнкеза" (сира од дгуња), што му се особито допадало. Него никако му се није свидило то ситничарење на кришке, па кад је последњи иут био код тетке, поче се увијати око ње: — Је ли, тета, ти мене волеш ? — Дабоме, злато моје! — Па што ми онда не даш то цело, па онда не бих ти морао долазити целе недеље. , Чика Сима.