Стармали

150 „СТАРМАЛИ" БР. 19. ЗА 1888. (Фрев49«98981^>«'^**^!'89498®89®^^К

Папучице!..., Цапучице! . . . папучиде!. . . папучиде мала, колику си грдну бригу, многима задала Великани . .. Јуначине . . . опробаних снага ; у кући су кроткост сушта, смерност тиха, блага. И У боју, и на збору, свуд су снаге јаке; али само у свом дому уситне кораке. А све с тебе, папучице ! папучице мала! (Веле: да си надјачала, и некога кала ! ?)

Папучице . . . Папучице . . . у н ај б о љ е жене, нек те носи роми Даба д а л е к о од мене! Др. Казбулбуц. Шарени шљунци, Пише за „Стармали" 5-ко у Вршцу. Једног дана седели су двојица у врту под шљивом и о свачем су диванили, најпосле, хајд и да загонетају. Запитаће Ника Јоцу, кажи ти мени шта је то: са П. се почиње а има сваки вредан човек, када Јоца већ све речи наређ'о које почињу са И. рећи ће му Ника, видим да не можеш да погодиш; знаш шта је то ? то је „Пар ципела." Ал сад ми реци шта је опет ово. Почиње се са Д. а нема сваки вредан човек. Кад је Јоца и речи са Д. све изређао, рећи ће му Ника: Видим да си будак и нећеш погодити; то су „два пара ципела." У исти мах паде са дрвета једна шљива, а Ника брзо га запита. Сад кажи ми јошт и ово шта је: „Споља плаво, изнутра жуто, а у среди коштица." А Јоца ни пет ни шест већ рече: „Ти мислиш да ја то незнам, јел ?" Знам ја, — то су „Три пара ципела." * Ово дана дође једном Фарбару нека жена из И. да фарба своју некадашњу венчану хаљипу. Кад јој фарбар већ све „мусгре" у разној боји показа, а она никако да избере. Запита ће је фарбар: Па ко како би ви хтели, у каквој боји? На које му жена одговори: „Знате, мајсторе, ја би хтела да је онако као у маторог петла нокат." * Некога, који се сад скоро оженио запиташе, како је са женом задовољан, а он одговори: хвала Богу врло добро, па ако ми и будуће жене буду таке исте као ова, онда благо мени.

Ове у своје време. Ја и мала суседа ми гаравуша Цвета, кад нам било обадвома скупа тринест лета (од тог броја, кад се брацки, праведно подели, на ме пада пет година, на њу осаи цели) кад нам било тринест лета, а ни цигла греја, Живели сио к'о два цвета, као брат и сеја; делили смо међу собом залогаје слатке, златне снове, саупе часе, муњевите, кратке; играли се — некад сами, а некад с другари „слепог миша" или „жмуре" или „жари бари" ; а када нас тешки пос'о, глад и уиор свали, онда збогом, лепе друге, и другови мали ! —- Таког једаог важаог дана, што их мдадост чара, — а било то баш код оног кокошињца стара моја прија неке крупне наумила чине, притрча ми, па ми рече : „Чуј ме лукин сине! Ви'ш, цело нам друштво нека попанула чвма, а ту смо баш сви по избор, све господа сама: ту је Миљка, Смиљка, Данка, Периша и Нова већ хајдете, да с' играмо малчице сватова. Ти ћеш бити младожења, ја бајаги млада, а господско друштво нек се по сватовски влада " Ја се на то на њу брецнух: „„Е, гле јако Двете! Та то неде, драга пријо. ја сам мушко дете. Мач и пушка, бојна игра за нас је јунаке, а сватови и луткице за мекушне баке."" Ражали се мојој прији, што је тако дирнух, а ја џарнух свог парипа и у бој отпирнух Од тог доба минуло је годиница доста Од вижљаве, мале Цвете удавача поста. Бујна младост, врело срце, наједрана снага; погледа л' те — оде памет до стотину врага ! А и мене већ мрчила наусница мека, друге мисли, друге жеље, друга сила нека; све ми нешто срце брекће, све му нешто смета еј, та богме није шала: осамнајест лета ! И како се ја и прија, дуго вид'ли нисмо, Напишем јој једном ово „чувствително" писмо : „Ох, „анђеле", „су нце", „злато", дај мибрзалека, срце ми је шупља тиква, празно без тебека! Све по њему неки андрак клопара и дречи, а нема му, нема лека од јалових речи, јер, знај, ти си — то ти јемчи свака ова словка ти си, „душо", мога срца златна мишоловка. Кад је тако, ти, разуми жељу мојих снова Ево сада ја предлажем. — хоћеш ли сватова?" Али прија, враг јој баби, одговара бесно : „„Велика сам одвећ, пришко, за срце ти тесно. Мач и пушка то приличи за таке Јунаке, сватови су зп. нас слабе, за мекушне баке...."" Прочит'о сам и уздан'о: „Е гле чуда саде !" а нешто ми ко ваљушак, у гр'оцу стаде. Нопио сам силну „воду", док ме бол умин'о (ал', за чудо, још сад од ње з'ударам на вин(\Л). Опет прође девет лега^или девет зима, а ја јоште траћим" даие самац мећу- свима. У самоћи, то признајем, теретно се дише, Ал ономад дође 1 'исмо, мени Цвета пише.