Стармали

166 „СТАРМАЛИ" БР. 21. ЗА 1888.

Досетке, наивнооти и др. из дечијег света, (> век отворена рубрука). Кад 1е ономад Сојчин отац сишао у подрум, сишла и мала Сојка за њиме. Отац куца у једно буре, које још није начето, даклем треба да је пуно, али ето некако друкчије звечи. Отац врти главом: „0 мај, у овој петакињи фали најмање по акова. Чудим се како је могло за месец дана толико усахнути!" На то ће речи Сојка: — Тата, можда гаје наша куварица усахнула: јер она често силази у подрум, и онда кад је не шаљеш".

Сојчин је отац приповедао не знам о чијој новој кући, па је хвадио како су лепи од мермера басамаци. Сојка »Степени ц е", тата. Тако се српски каже. Отац се намргоди и рече: Ајд, около! ти ћеш мене да учиш. Сојка. Не учим ја тебе, тата; али кад кажеш басамаци, ја све мислим да нсујеш.

Сојка. Је ли мати, колико си ти година има.и кад си се удавала? Мати. Е, дете моје, давно је то бидо, па сам већ и заборавила. Сојка. Ја нећу бити тако заборавна.

Мати. Ух, како си издерала твоју читанку! Права салата! И издерала си је, и измастила си је. Ај, ај, ај! Сојка. Е, па за бога, мати, салата треба да је масна.

Погодила се у нас нова слушкиња. Сојка је пита одакле је ? Слушкиња. Ја сам из Ј а р ка. А јеси ли ти била кад у Ј а р к у ? Сојка. Кад смо били у винограду у берби, онда ме гурнуо ујин Марко, па сам склизнула и пала сам у ј а р а к. Сва сам се укаљала. Слушкиња. Ха,ха, ха? Ал ја нисам из тог јарка. Сојка. Но, па за то се не мораш смејати. Ако ниси из тог јарка, ти си из другог. Јарак је јарак. К-Ћ.

Умрла мати. Већ дођоше свештеници. Сад ће сандук да се заклопи. Мали Деја (тек му се навршила трећа година), нема суза, али је блед као крпа. Отац га подиже и рече му: „Пољуби драгу мајку, — нећеш је више никад видети." Деја се отима од оца и оштро шаауће: „Нећу да је пољубим. Оћу да је увек видим".

После ручка легао отац на канабе, па рече синчићу: Мишо, иди сад напоље, — хоћу да спавам. Миша. А како ћеш спавати, кад још ниси читао новине!

Миша. На што анђелима крила ? Отац Да лете. Миша. А лете ли здраво високо ? Отац Они су тако високо, да и не може бити више. Миша. Па на што им онда крила? Отац. (Мисли се). Да могу к нама доћи. Миша. (Мисли се). Ја би волео да имам крила, да летим горе. А доле могао би пасти и без крила.

— Лазо! седам је сати; устај! Лаза. Па сваки дан устајем у седам сати. Пусти ме да видим како се устаје у осам сати.

Јаза је увек при добром апетиту. Нарочито воли печење; а најмилији су му залогаји: батаци. Једаред виде он у авлија гуску где стоји на једној нози. Ту се десила и његова мати. А Лаза јој рече: Мајко, ону гуску немој никад заклати. — А зашто ? — Јер, ено видиш, има само један батак. Сомборац.

У Бечком „Фигару" има нацртан један, у атилу обучен мудријаш, са врло глупим лидем. Изишао је ноћу на улицу, гледи звезде, па беседи овако : „Не чудим се ја астрономима што су израчунали жолико је која звезда од нас далеко, колика је велика, како се окреће и т. д. Али једно ми је само чудно ; одкуд су врага докучили, како се која звезда зове! "

Отац. А што се ви, децо, чупате и бубате по леђи ! Шта је то, Васо; шта је то Милице? Зар ви нисте брат и сестра! ? Ваеа. Нисмо, тата. Ми се сад сиграмо, као да смо муж и жена. У сред лета, по највећој припеци, кад би човек најволео у кошуљи ићи, опазише у Бечкереку неког јуристу како јури кроз улице, а на њему два црна капута један поврх другог. Сусрете га један познавик и запита га: Ма шта је то, човече: јеси ли ти при себи. Но јуриста му разјасни у чему се ствар налази : Ваљда си чуо да ми је ономад умрво деда: а јуче опет умрла ми ујна. Па ваљда тек не могу обоје једним капутом жалити !