Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1889 93

Кад ми салутирате, не сме вам се леви брк на смешити. Нисмо ми заједво свиње чували. Звам ја да сте ви били ј у р и ст а али из ј у ри ћ емо ми вама ту лудорију из тикве. Гле како вам се ово дугме клим&та. Оћете ли да вам ја пришијем једну за уши. Како је оно ваше име ? Аха: Светозар! — Но, то ми је име врло мило! Да имам лепо псето, баш би му то име дао; — тако ми се то име допада. И ви сањате да ћете бити официр. Вортапис, медведе, треба и другом крушака! А што не засучете те бркове, него вам висе доле, као у рацке крмаче реп ! Патниковић. Непоњатно. Ој, ви стари практичари, Разјасните ово мени: И ко пије бело вино, За што му се нос џрвени? Широкобилац.

Бербер-Ацин „Шилд", Бербери обично не молују никаква „шилда* над својим дућаном (хтедох рећи официном). Али бербер Аца мишљаше: шта се то мене тиче — не морам се ја држати стара обичаја; — ја хоћу да имам „шилд". Ево мој комшија с деснс стране има „шилд" „код три гаврана"; комшија с леве има „шилд": „код два бела голуба" — ен онај преко има „шилд": „код седам звезда" —- а ти њихови „шилдови" немају никаква смисла. Хоћу и ја да имам „Шилд", — ал ја знам и какав хоћу, и за шго такав хоћу. Ја то чуо, па и заборавио. После месец дана прођем ја поред официне бербер-Ацине и видим на вратима лепо измолована два медведа. Таки уђем унутра да ми брат Аца ту загонетку разјасни. „Знам, Ацо, да си одавна спланирао да метеш и ти „шилд" над својим вратима, — али од куд, ако бога знаш, од куд наиђе на медведе?" Мој промућурни Аца разјасни ми ствар овако: „Знаш, брате, то је ради Немаца, да и они знаду какав мајстор у овом дућану живи. Јер знаш, медвед се немачки каже: бер, — а кад су два медведа, онда је то б е р б е р. И тако не морам писати немачка слова над својим дућаном, а ипак ће ме сваки Немац разумети." Ја се клањам Ациној досетљивости. И ово је, без сумње, први случај, да је над којим дућавом стојао „шилд" у виду — ребуса. Ђ.

У чему лежи кривица. Прва ј' чаша свему крива — То искусих давно веће Јер да нема прве чаше, Не би било друге, треће ; Не би било пете, шесте, Ни девете, ни десете, Ни последње, оне клете, Што нам мозак тако смете. Исидор Досетке ( наивности и др, из дечијег света. Маломе Вељку истом је три годиве, пак зеаде којешта бубнути, да му се сви слатко насмејемо. Дошао кројач, да оцу узме мјеру за огртач. Мали Вељко држи се оца, пак ће га упитати: Је л', тата, сто лади тај господин ? Отац: Мјери тати дугачки капут. Вељко: Је л' татице, оћу и ја добити дугацки капут ? 0 т а ц: Буди добар, па ћеш и ти добити дугачки капут. Вељко: Је ли, онда ћу ја бити тата?

Отац и мама иду сваки дан у школу, а мали Вељко мора ићи после ручка спавати. Више пута неће се Вељку спавати; а девојку не воли, пак онда моли маму, да га иусти куми. Кад је мали Вељко дошо куми, онда јој рече: „Је л', кумо, ти не мораш ићп у школу?" Кума: „Не морам." Вељко: „Је л', кумо, ти немој плавити сколу, сто це теби скола!?*

Дошла к мами друга кума, а мали Вељко спремио се, да иде својој куми. Када је тамо дошо, запита га кума: А што ради она кума ? Вељко: Ппповеда с мојом мамом. К у м а : А што ради твоја мама ? Вељко: Пиповеда с кумом. А сад питај ста лади мој тата!

У кућу дошли гости, а с њима и једна мала девојчица, пак ће Вељко и мала гошћа скупа спавати у једном крсвету. Када су легли у кревет, а мали Вељко непрекидно диже главу, надвирује се над дјевојчицу и милује ју својом ручпцом говорећи: „ Моја Делка! дага Делка!" Отац га опомене да спава, а Вељко ће на то: „А јој, татице, а како ћу ја сада заспати ? "

Нашем попи име Саво, а мали Вељко чуо, ђе се у школи пјева светосавска пјесма, пак не може да запамти по реду, већ само овђе, онђе по нешто, и дере се, сваки дан овако: