Стармали

.С^АРМАЛИ« БР. 20. ВА 1889.

Дуготрајна љубав.

Давно се већ наш г. Војин заљубио у гђцу Марту, но није смео никако да јој падне пред ноге и да јој излије осећаје свога срда. Једног дана реши се он да и то сврши. Оде гђци Марти, а ова је баш тада седела сама и плела чарапе. Г В о ј и н : клањам се гђце ! Г. М а р т а : клањам се Г. В о ј и н : ви сте врло вредни. Г. М а р т а : као што видите. Г. В о ј и н : гђце Марта имао бих нешто да вам кажем. Г. М а р т а : изволите, ја слушам. Г В о ј и н : Гђце Марта ! ја . . . овај . . . хтео сам ... т. ј. ја . . . Г. М а р т а : но та почните већ. Г. В о ј и н : хоћу, хоћу ! дакле ; гђце Марта, од оног часа, кад сам Вас први пут видео, заволео сам вас, будите моја, неубијајте човека који без вас не може живети, јер богами ако ме одбијете ја . . . ја . . . ја ћу се убити. Г. М а р т а : жао ми је господине али ја вас нељубим,те вас морам одбити. Г. В о ј и н : кад је тако ја идем . . . идем да се заљубин у гђцу Савету. Г. М а р т а : сретан пут 1 Шогор. Мом пријатељу без косе или ћелавом дријатељу, Млад си — велиш — па си ћелав ал срамота то није, и Турчин је ето ћелав! . . . Да! — само што с' он брије! ! Ј Воцин Мањин-

Професор и ђак.

П р о ф (уједпо и катихета. Љутито). Каж ! те ви мени Лазаре, од куда долази то, да ви читаво половину стране „паримеја" изосгавите ? Зар сме тако што бити ? ђ а к (један од искрених) Ја држим да — сме. Ево и зашто : Кад се сме нашем великомученику Лазару изоставити читаво „вел. славословље" (које по типику н ес м е бити), и притом доказивати да је Видов-дан о б ич а. н дан, онда држим, да оно што сам ја прескочио, сасвим је незнатна ствар. (На ове речи није г. проф. и катихета ништа одговорио, али наш Лазар ипак је зато добио одговор у — оценама.) Н е к о, кога г. проф. и катихета не сматра за свога — љубимца.

Жалосан калембур. Босна је окупирата у име „културе." Кад је „култура" у њу улазила то је било са великим хуком и ш у м о м. Али кад у своје (т. ј. управо у наше) вријеме из ње изиђе, оставиће је б е з ш у м а. Један Босанац.

Вечита робија.

„Јеси л' чуо, да сиротог Мићу оковаше ? Две године робије му тешке, уз то даше ?".,.■ — „„Две године ? Чудна чуда! то је ништа!"" вели на то ојађени, стари Пишта. „„Како ли су мене текар оковали, па. вечиту робију ми, уз то дали ! јер кад попа рече: Амин, и до века ! против овог ланца нема никад лека! Него вуци, докле живиш, оков прави, док те једном не притисне, те угњави!"" По маџарском. Др. Казбулбуц. Да не оде жељно на онај свет! Разболи се Једно Циганче и пре него што ће изданути, паде његовој матери на ум, да болесног кад је на умору, треба понудити са свачим, па оно што жели ваља испунити, да не би огишо жељан на онај свет. Тако и она уради; стаде детету више главе па рече: Сине, да л' би ти сад јео мало меса? а дете сирото пуно радости што га ова нуди да једе, одговори: Јео би, нане ! А она на то одговори: Е, сине, и ја би, али нема. На онда оиет га ноче и даље нудити, иа кад би дете казало да оће, а она олма каже: и ја би, ал нема. Ово није могло дуго трајати овако. јер је Цига већ готов био и још жељнији умре него пре да је умр'о, док га мати није нудила. Кад мали Цига умре матора Циганка оде да благосиља Бога, што ју је погсетио, да понуди своје дете, те сад бар није отишло жељно на онај свет.

Чему не треба тумача? Кад млада госпођица узме прстен каквог господичића на проба како би стајао њеној руци

Кад нас ко посети у 12 сати у подне и пита шта кувамо данас за ручак. Кад у кафани когод неколико пута вајкне се: о мај заборавио сам пикслу са дуваном.

Кад трговац, који држи четир коња, почне често да мсће на лутрију. Кад који каеир куни Бедекерову књигу : „С1е КеЈве пасћ Атепка." Кад девојка од 25 год. почне да се бреца на родитеље и да залупава брата.