Стража

Број 1

С Т Р А Ж А

Страна 3.

2) . Сви ра”њеници пуштени :ућама с тим да долазе у јолницу на превијање у одрејене сате, а који то не врши, )пет седе код својих кућа. 3) . Сви рањеници пуштени (з <5ол: вање, па су исто пре;едели и не враћају се у коианди. 4) . Сви рањениии пуштени <ућама који долазе по наре^ењу на превијање. 5) . Сви рањеници пуштени <ућама на боловање, који ни" — ои -е преседели и ово е. / горњег наређеитине града Беоаа све рањенике који се налазе код сво|их кућа с а најкраће до 3. 3 год. јаве војном одел^њ/ суда општине београдске, да се уведу у списак и са списком упуте у штаб цивизиске обл<сти на преглед. Од Суда опшгине београдске 31 децембр 1 1914. год. В-Н.3275. у Београду. Кажњет ј/чг је Управа вароши казнвла по 50 динара или 5 дана затвора ове несавесне тртовце. Браћу Васић, Светозара Милојшића и Алексу Ђорђе-

вића што су продавали шећер скупље, од ирописане таксе. Вече Црвеног Крста у Крушевцу Јуче је приређено у сали хотел „Такова' у Крушевцу, на коме су суделовали познати музичари г. г. Браћа Фријт и крушевачки омладин ци. 1 -ца Славка Чеп?ковић и< питна учитељаца, члан^и позоришта ,,Јоаким Вујич'* и г. Расински. Нзза драма „Бегукци” Мил. К. Николић — Расински, написао |е драму у 3 чина са 6 слика ппд насловом: „Бегунци*. Сиже драме ]е из последњег доба нашег рато вањаса Аустро-Угарском Први пут причазаће се у позоришгу „Јоаким Вуич* у Крушевцу. Главна Београдска В- 1 Јна С г анипа пр даваће путем јав не лицигације на дан 3 Јануара 1915 год. у 9 час. пре подне пред кафаном „Слобода“ спроћу Војн* Станице 214 ком. разних сирових кожа Позивају се заингересовани купии да на ову лицитацију дођу.

ов ’ сваког • ’ о • ,в:.ти ао ми, пр^вели Ове веч*' . .разч .ка. Наро •И10 I.' у. ■<- »счвати и по неке 1 ._ <ке — госте са Вазовнице и Ковијоне, који су нвс пре месец дана тамо посетили, па се брже "агубили но што су дошли. нако, како смо ми ове гоше провели вожићне дане 1ваба никад није цочекао |ти ће дочекати. Онолико прасаца, онолико конија, дувана и весеља није 1ваба видео међу својим „хе>јима“ ни у најсређенијим шликама, као што смо ми гали ове године о БожићI« прззњцимз, и то после

7 7 /л пг\*ли тл* / ОО 1014 три године ратовањв. Рано у јутру на први дан Божића весело певање са свих страна, а за тим пуцање пушака означи да је настао Велики дан. Код свију пделења наших храбрих ђ тића окретали се ражњеви са печени цама и певале песме у славу Богочовека и част српског ор/».ја, Овога дана старешине наше показале су оно свагдашње племенито срце и у братск 'ј попевци и смеху помешани са својим војнацима прослав' љаху овај Великн дан. Ни по чему се није могло познаги да смо у данима Евоспског рата. На једном крају села чује се песма, на другом пу-

цањ наших брзометки, а тамо недалеко испод кпова једне кошаре одјекује звекет пуних чаша. Све ово пружа слику неке надмоћне, божанске панораме, испуњен<* са обичним благословом Бога Счаситеља. Као обично што чиним сваког дана, отишо сам и јутрос рано у батаљони штаб по службеном послу. На самом прагу затеках команданта и ја му салутирах честитајући му Христово Рождество. Он ме одпоздрави и пружи руку. Овако дружељубив може бити само стар шина онога народа, који достојно уме да дочека сваког насртљ-шца. Овде се сетих оних шв&пских укрућених лутака са ц;ироким крагновима и усукгним панталонама, којиса моноклом на оку подигне нос и њиме пар^ небеса. Њина се сила и кураж видела доГро на Варовници, Лаззревцу, Взљеву и др. мсстима која су они осхрнавили својим доласком. Целог дана на пови дан Божића, могли сте видети весела војничка лица. Насвестране се опажала нека свечаност и зад >вољно кретање. Па и како не би кзд је сваки војник добио дувана изобиља, па онда по три чегвргикиле печенице а и више. Ничег баналног није било код ових дивова српских који већ три године ратује и то са огромним успехом и у пр кос својим годинама, које код . ——1_IЈ«-> А по м >гу ни чему користити Иатересанто је и за похвалу што су се надлежне старешине сетиле св јиххрабрих борапа — старих младића, те су их на овај велики празник обрадовали са унгпређењима. Интересантно је због тога, што ми, и ако см<> људи већ у годинама ипак нас увесели ово унапређење кад га доби* јемо, и радујемо се капларскок чину као младаћи у кадоу. По томе се види да је Српски војник у правом смислу те речи. Као шго рекох ми смо провели Божић онако гако се реш > код осталих народа проводи и у време мира овако

). У толико је већи страх зладао у мени јер је он био њиховим рукама с новцем цедно. Враћајући се кући спазим 1 ко улицом вод? и жене и )Цу и тако сам се морала (лањати ио туђзм дворигима где сам у поједин! м /ћама била грђена услед небавештсности, Та<<о сам рејвно одлазила пре подне у Осету мужу а после подне ли ноћи могао је бити заобљеи. Но како су они на10 осту ?али—бежалч, јер се 3 по њима иримећивало, Бог х је збунио и у тој журби ислили су само на једно да пас У своју главу а благајниа су заборавили. За време нашег становања општини, Миле ми је назеа ° јср смо спавали на поду, е Га је лекар лечио и он се 'рзо опорављао. 2 Децембра, дошао је ле:а Р кућа да га обиђе а ја се

онда у друштву с лечаром у« путим моме мужу. У путу чујемо да су одвели директора Трамвајскг Друштеа и да је чак и председник општине оцведен. Пола ме је нестало, јер сам помислила да је сиг</рно и мој муж одвед >. Али у брзо срегнемо г. 1 д ђловића који нам рече да се Аустријанци повлаче у нереду па се чак боје и српске деце. Мало за тим сретнемо једног општинског чиновника, који нам рече да иде да посматра са калеме!дана како аустријанци бсже. И збиља одмзх за тим појавише се Српске шајкаче, наше кОњ ,Ј .чке патпопе. Мила сестро, е то је био најрадоснији моменат умомеживоту да се нисам наслонилана зид од Крсмановића куће лала би од радости. Тај дан не могу! ни<ад да заборавим. До сад смо славилк своју славу аод;

као славу, јер смо тога дана доживели тслобођење наше престонице одј-тирана који нам ј * пуних тринаест лана моцваоио и тело и душу. Плачући од радости клицали смо Српској Војсци...

У Женеви у Швчјцарској установљена је међутродна информациона агенција за рат* не заробљенике и интернира« на лица. Ачпеса је ове а^енције: А^епсе Јп(:егпаиопа1с бе гепзеЈ^пешепГз роиг 1ез рг1зо пшегз бе §иетге е1 1сз т1ег псз. Оепеуез. (бшззе). На основу тач. 4 чл. 11 опште поштанске <онвенције, копеспонденција заробљеннка оли интерниран. лица предата пошти, непосредвд или ппгко Јзае ! штзјнг бирод, ослобођена су ј плаћ поштанских такса.

велики празник. Офицчри су ишли на честитање предпбстављеним старешинама а млађи другова учинилг' су подворење старвјима, и све се то слило у једну велику нераздвојну, пуну хармоније за једницу, да се у потребном моменту, кад прође свети дан Рођења Спасит<»ља с«и опет

нађу на свом месту, и прегну на посао за општу ствар. У једно« од идућих писама ја ћу изнети неколако занимљивчх еаизодица из живота наших сгарих бораца, шго ће интересовати сваког, ко познаје разнолики живот ових младих стараца.

Нин. Куаељ: Авет Грм ио грма, шиб до шиба, Тамну гору поноћ дзви, Крв се буни, косу диже У бунилу л у страви. На пропришту торжествену спава крвца, спава стење, Спава пуста и камење — све већ спава, све почива. Само неко тио хода и погледом некуд блуди То ]е стражар будна ока: мртвој стражи покој скрива. Нешто шушну... он се прену, баци поглед до шибљака; Али, авај! — у том трену авет нека, Вог зна как'а, Са копреном увијена, крочи смел_'... и већ ближе... Стражару се коса диже, ал он брзо пушку зграби. „Стани брале, нисам луда, нисам акреп, ни утвара; Кости пале, — ево туда! — послаху ме ’вако- сгара, Да ти кажем - знај: не лажем! — да је крви досга било, Доста крви много меса, много смрги и телеса!" „Ха, злотворе", борац кликну, „искусниче душе моје!.. Назад, хуљо!* бесан цикну, „ја сам’ браним добро своје*. Ох, та није, вараш ми се! Зар не видиш?... поглед први: Душа твоја, биће твоје огрезло је сво у крви!“ Мисли борац, мисли мучно, аветињска моћ га ломи.. Ал' уздрхта сетно, жучно, и на бедног зла окоми. „Шта? ти срамиш дело моје, што праведна рука ствара? Тебе гони гадна крвца душманина мога стара?! Натраг хуљо! У смрт, гаде!“ — јекну борац и полете, Ал’ одједном хладан стаде, — облак дима већ одлете. * Грм до грма, шиб до шиба, Ипак поноћ гору дави, Крв преврела косу диже У бунилу п у чрави: 1914. год. АРМАН.

КИП ГРШ Н Л8Р0КА Први корак у порок

ГЛАВА 111 Историја се понавља За то се решио да пређе одмах на ствар! Прешао је р у к о м преко косе, затворио је једно двааута очи, прешад триауга преко собе и најзад је сгао пред Неве жу. Био се наслонио на столицу. — Кад смо већ тако дубоко ушли у разговор онда бар да га свршимо ако се може. Наравно. И Нулић опет погледа у Невенку, која га је са разрогаченлм очима гледала. — Ви кажете госпођчце да нема млгдаћа, који би се усудио да вас изведе пред ол* тар. Варате се. Ииа их и ја једнога познајем, који би вас извео пред олтар, па ма се цео свет узбунио! — А тај је? — пресече га Невенка, разумејући добро Нулића. — А тај, гс ођице Невен ка Петоовићев., стоји пред вама. Да госпођице ја се не бих бојао ни целог с^ета да вас назовем својом. Ја с?м готов да вам то и делом до« кажем, само да ли пристајете ви?! У соби је завдадала гроб* на тишана. Невенки. и ако је знала да ће Иулић учмнитн ову изјаву, ипж јој Је сне ов > изгледало чудновато. У глњи јој је ужасно зујало. ИН/лић је бао у слачном положају. Речи га беху занеле и он ки

сам није знао од куда му толико смелосги и куражи да са предлогом изађе на тапет. Тек сада, кадз је рекао осетио је да је учинио нешго крупно. Он се пре прабрао од Невенке и управио је на њу један дубок питајући по* глед. Ова )е ћутала и била је замишљена. — Госпођице — освесги је Нулићев глас. Јз сам можда мало пре учинио погрешку. Можда сам увредио взше осећаје, али верујге ми да сам то учинио у на|бољој намери. Изазван од взс ја сам вам морао рећи оно што сам осећао. Кјлико ја имам тактичности ево вам доказа. Моје су сиипатије на вашој стра ни већ пуне две године. Међутим. једног дчна ја сам виаео да ви мислите на другог. И ја сам угушивао у себитежак бол али су симпатије и даље биле према вама. Па ипак, ја сам се чувао да се не одам. Ја сам долазио вашој кући кретао сам се у вашем друштву веома често, па ипак ја сам умео своје осећаје да обуздам

рапна полша Г. Моммр Коруаоаић, архигекта, рсзервни инжињерски капетан шумадиске диццчије 1-оггмзива, моли сву браћу Сокоде да му јаве у којим су пуковима.