Стражилово

227

СТРАЖШ10В0. БР. 8.

228

Кнез се сучели седећи са Паштлом, и сипа себи и њему. — Спаси бог! куцне се кнез и испије. Кнез глади брк, гледи на вино, па маше главом. — Бога ти, Паштл, пошто је ово вино? Но, Паштл, од тог ти неће брк нарастити. — Једна флашица кошта дваест крајцара. — Па оваквих пет иде у једну холбу, и ту мора да је бирташ Чивутин ? — Није, то је Шваба; ал знаш, фетеркнез, сад смо сви Чивути, кад тргујемо: и Шваба, и Рац, и Мађар; има сад свакојаких Чивута, није ни једаа опет бољи од другог, сваки вара, сипа воду и шпиритус у вино и ракију. — Е, Паштл, ти се вараш. Да дођеш у наше село, па код нашег бирташа Исе Варнице за дваест крајцара за овакве три флашице, па какво вино! Ал то не у спаинској, већ у сеоској биртији; јер село има право у својој биртији вино точити кроз шест месеци; ал у спаинској је као и ово овде. Звонце зазвони, — ту је већ Апатин. Паштл се са кнезом опрости, захвали му се и оде. Сад је кнез без друштва. Напољу пада киша, унутри никог познатог, рођеног свог језика не чује, шта да чини, већ да мисли о кући и о даљем путовању, како ће до купатила стићи. Мисли о кући: није-л' што заборавио. Није, све је у реду. Оставио је у орману и нешто новаца за Пелу, премда је кућа пуна; на шта има трошити, већ у цркви за тас и ако треба игле ил какав рубац од грка. Но како ће сад тако усамљен на путу до Будима? Кнез зева, дуго му је време, па кад и кад чутуру натегне, вади из струње, што је за јело, и тиме пробавља време. Пароброд стигне до прве станице и ту се опет неколицина укрца, међу овима један катански каплар и један прост пешак. Како уђу, разгледају, каплар баци око на кнеза, па ће се ту сместити са другом. И кнез гледи у њих, јер у доласку чује од њих српски глас. — Еј, пријане, ти си Шлавонац, хоћеш ли нам дати места? запита каплар. — Ето вам по вољи места. Откуд ви, синаци, кад ме знате, да сам Шлавонац? — Ми смо Барањци, твоји суседи, пријане. Сместе се.

— Та Барања, то је ту, почиње од Драве, ми с Барањцима живимо као браћа близанци, долазе они к нама у Осек, гдекоји се к нама и доселе, па се и жене из Барање, и у нашем селу има три Барањца и две Барањке, — то ми је баш мило. — Но, и нама је мило. Оба војника су из једног села, опријатељени су и били су код куће на допусту, сад иду у Пешту, па онда даље. — Па далеко ћете? запита кнез. — Управо у Пешту. — Но, то ми је мило, ја идем у Будим у купатило, па ћете ми показати, куд треба. — Хоћемо, баћа, ми смо наши. —- А јесте-л' ви прави Срби? — Чисти, овејани. — Ја славим светог Николу, рече каплар. — Ја опет Аранђела, рече други. — То ми је мило, и ја светкујем светог Николу. Кнез их понуди вином, они драговољно приме, но и сами даду вина донети, од куће долазе и са собом носе коју форинту, а каплар је син сеоског кнеза, од добре је куће, па и мати му тутнула коју у џеп, да отац не зна; та како не би, кад је с њим поносна, па неће мукте, да буде постидан, понудиће и он кнеза с оним, што има, а понео је доста у торби, коју онај други за њега и за се носи. — Па како, баћа, тамо код вас, у тој шумовитој Шлавонији ? — Хвала Богу, година није била хрђава, а ни ова неће ваљда бити лошија, ето нам спасовске кише. Та киша је била најглавнија. — Па како се зовеш, баћа? — Танасије Шамшалов, стари кнез у мом селу. А како се ти зовеш? — Ја сам Миливој Бркајлов, цесарски и краљевски каплар у хусарској регементн „нумеро сибене", у другој дивизији, првом ескадрону, а отац ми је кнез у селу, као што си и ти, баћа. — Но то ми је баш мило. — Кнез поглади бркове и милотно гледи у пернатог каплара. Каплар на то устане и диже руку кнезу, да је пољуби. — Пусти, да те пољубим у руку, кад си кнез као мој бабо, и одсад ћу те звати бабом. Каплар га пољуби у руку, па седне. Сад устане други, па љуби кнеза у руку.