Стражилово

229

ОТРАЖИЛОВО. БР. 8.

230

— Ја сам Митар Сечујац, оца немам, само брата, сестру и сироту мајку. — Сад на то и да напијемо! Куцају се. — И ја имам сина катану, здрав момак као ти, можда је већ и он каплар. — У каквој регементи служи ? — Не знам ни сам, у каквој, писао ми, само не памтим; знам само,да је и он катана, знаш: онај, што копље носи, како се тај зове? — Знам, холанер; Шлавонце све тамо вуку а нас овде опет у хусаре. — Јест, хуланер, тако се зове, ал друкчије се носи, не тако по мађарски као ти. — Познајем их, бабо. А не знаш, где му лежи регемента? — Не знам, тамо негди више Пеште, као што писмо његово гласи. — Сазнаћу, само ми кажи име? — Иван Шамшалов, дваестпет година стар. — Зато питам, јер ће бити велико веџбање, маневар у Пешти, и ту ће бити две хусарске и две холанерске регементе. — То би баш волео, кад би и он тамо дошао. Сад се друштво рашћепури, каплар вади из торбе, што има, а кнез опет своје, па се нуткају, сад овај сад онај додаје, што има. Сад кнезу брже пролази време, већ се смркло, киша је престала, а пароброд је близу Мохача. Дође „контролор", да прегледи билете, и приступи кнезу, пружив руку, да му да билету. Кнежев шешир на клупи, узе га у руку, преврће га, тражи билету, нема је. Ветар је однео, кад му је оно и шешир. Шта ће сад? Кнез се извињава, извињава га и каплар; кнез покаже, изишав напоље, прстом и на морнара, ком је билету при уласку предао, и једва се белаја ослободи, добије новију, ал је нешто морао доплатити. Кад се све смирило, свако гледи да себи нађе места, где ће преноћити. И кнез огледа, где ће лећи, где ће ноге пружити, па још ту струња и чутура. Каплар погледа на кнеза, види, да се овај већ за легало брине, а он би рад мало да се прође, а нема с ким. — Знаш, бабо, шта, рано ми је још лећи, а и ти шта ћеш да се ту гуриш, хајд' самном да се прођемо, па ћемо тамо негде на црну каву. Кнез почеше главу, мисли се. — Додуше, овде се не спава мирно, као

код куће, све нека хука-бука; не браним, да се мало прођем, да видим, је-л' киша земљу добро наквасила; но кад одемо, ко ће нам чувати пртљаг. — Митар ће ту остати; нек даде донети себи вина, а јести има у торби доста, па ти није бриге, не сме нико дирнути у струњу. Кнезу није толико стало до струње, а новци су на добром месту, у чизми и чакширама — Е добро, синаче, па хајд'мо, човек кад је на путу, нек бар што види. — Хајд'мо, ти Митре чувај, једи, пиј, а буди на опрезу. — Не брин'те се, кад сам ја ту. Каплар Миливој иде напред, а за њим кнез. Красна ноћ, месечина као дан. — Синовче, како ћемо после натраг, ако нас не пусте унутра и дамшић оде? — Не брин' се, бабо, лађа ће ту преноћити, а ми ћемо се у своје време вратити, па билета је код нас. Сад је кнез умирен, гледи на небо па на земљу, ђонови му се лепе о тло, мало час опет клизе, како где. — Да лепе спасовске кише, шта би; но куда ћемо сад, синовче, да се не залутамо, ово је канда варош? — Те каква варош, у Барањи прва. — На куда ћемо? — Сад ћеш видити, куда. Изблиза се види једна осветљена кућа, чује се циганска музика, и неки цикот. Већ су пред кућом. — Хајд'мо унутра, рече каплар, а већ врата отвара, па улази; кнез иде за њим. Кад уђу, имају шта и видити. Све лепо осветљено, друштва прилично, и мушког и женског света доста. Каплар се протура до једног стола, где међу другим седи опет један хусарски каплар, и тај иде у Пешту на окуп, па на веџбу, а познат је Миливоју од детињства, два села их само растављају. Ту добију места. Миливој се поздрави са „камаратом", који је у велико весео; и он носи од куће новаца, па хоће из дуга времена да се мало провесели. И Миливој је добре воље, код куће је добро провео, па је и на пароброду пио, сад ће се рашћеретати. Цигани свирају, и коме је до игре, игра. Девојке Мађарице у кратким хаљинама, у струку затегнуте, бесно играју са момцима. да им се спуштен курјук састраг лево-десно фрцка.