Стражилово

231

СТРАЖИЛОВО. БР. 8.

232

Хусари не могу то дуже гледати, већ скоче на ноге, мамузама поцакћу, коврче бркове, а око им девојку траж.и. Не треба ни тражити, тек намигну, а девојке су већ ту. Ухвате се у игру као у неки коштац, све око њих звечи, девојке се окрећу као преслице. Кнез гледи, допада му се. Доникле играју, па кад музика престане, седну момци, око њих се купе девојке, стоје код момака, јер места немају, једна лепа нагне се лактом на раме Миливоју, почну девојке певати, момци помажу, а уз то цигани лагано свирају. Кнез избечи очи, гледи на све стране, не зна о целом шта да мисли. До њега седи Миливој, с девојком се титра, ова с њим из једне чаше пије, канда му је сестра. Кнез гурне Миливоја у бок, приклони му главу и шушка. — Шта је то ту, сватови ил' светковина? Миливој се гротом насмеје. — Јест, бабо, то су сватови, само су им се ђувегије опиле, па спавају, е па сад их ми окрећемо, или који дође. Девојка је та чисто српски говорила, па кад чује, шта кнез рече, остави Миливоја, па загрли кнеза, стисне га и окреше му шешир, да одмах на земљу паде. Девојка му дода шешир. — Јест, баћа, ово су сватови; хајд' самном, са младом невестом да поиграш. — Окан' ме се, девојко, нисам ја за игру, већ кажи ми, каква си ти млада невеста, кад немаш венца на глави? — Од млога играња изгубила сам га, баћа,

момци га покидаше у спомен; но хајд', баћа, плати младој невести шољу кафе. Кнез се насмеје, удари песницом о сто. — Но, то чудо још нисам видио, да гост младој невести кафе плаћа. — Јест, бабо, ту је такав адет; но ја ћу јој платити, па ћу одиграти. Миливој даде донети кафу за младу, за се и за кнеза. У тај мах музика засвира, па сви као помамни скоче, па играју. Кнез гледи, па све премера, таково што још није видио. То је тако доникле трајало; врата се 'тваризгају : гости једни излазе, други улазе, док једаред настане време, да се мора поћи. Свему је крај. Дигну се и оду на пароброд. Време је већ, брод се у велике ложи. Митар их дочека. Преседео је целу ноћ, при чаши вина чувао је целу ноћ. Каткад је и чутуру кнежеву натегао, да види, какво је то вино; остаће још и кнезу. Митар је чувао кнежево место, а Миливој га није ни имао. Миливој тражи места, све је запремљено; он се ражљути, па једног Чивута ухвати за ноге и у поле окрене на страну. — Хеј, Авраме, дај и мени места. Сирома Чивутин се скуњи, не сме да се замера, ћути. Други каплар седе опет другом на ноге, чини се као невешт а овај, из сна пробуђен, огласи се љутито, ал га утишало цактање мамуза. Тако, сад имају сви места Митар, сирома, лактом на сто наслоњен, преседиће тако до после зоре, док сви поустају. Кнез већ хрче, за њим ће и остали. (Наставиће се.)

ИЗ „НЛАМЕНОВА" 1- ЈОВАНА ГРЧИЋА-МИЛЕНКА.*)

о дете Ја сам хтео, Сунашце кад изиђе, Ли мени тек да сија И у џеп да ми сиђе.

(ЈОШ ДОСАД НЕШТАМПАНО.) СЕБИЧНО ДЕТЕ. А сад сам задовољан,

Сунашце кад изиђе Па целом свету сија А мене — тек обиђе.

*) И до ове две песмице покојнога Миленкадошли смо добротом Черевићанина Ђоке Николића, пријатеља покојниковог, који их нам је миловао послати у верном препису са оригиналних листића. Прегледали смо вбирку Миленкових песама, што је ивашла год. 1869. у Бечу, осим тога листове, у којима је Миленко певао, „Даницу", „Матицу", „Младу Србадију", а и лчстове, где му је посмрчад штампана, нови „Јавор" и бечку „Србадију" од 1875.—1876. у којој су „Моваици", прва и друга група, и нигде нисмо наишли на горае песмице. Држимо, да нам се неће вамерити, што ћемо овом приликом напоменути, да је Миленкова песма „Бадње вече у туђини", која је у 6. броју „Јавора" о. г. као досад нештампана саопштена, угледала света ва живота пес.никова још 1870. год. у „Младој Србадији", бр. 2. стр. 74. Ур.