Стражилово

233

ОТРАЖИЛОВО. БР. 8.

234

рце је моје слабо, Јер моли, док се нада; - Срце је моје јако, Јер ћути, кад пострада.

МОЈЕ СРЦЕ. 0, ћути, срце, трпи . ..

Још има, ко те во.ш; А никад ко не страда, Тај целог века — моли.

РА8НИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Наставак.)

, еђу тим је Машић, задовољан разговором са Милићем, провео четврти час у гимназији, за тим је са неколико колега у најбољем расположењу ручао и једва је чекао згодан час, да оде у носету Даринци, и да јој саопшти данашњи разговор. Он је са евоје стране био већ наумио, да се прими понз'де Милићеве, само је хтео још да дозна, шта ће му рећи и Даринка. Па онда, ако и она прихвати понуду, онда се решио, да јој изјави своју љубав, чисто и искрено, и да је запроси у оца. Та сад би му плата била много већа! Са шест стотина! Тако би онда могао водити кућу. На мираз Даринчин није ни мислио, ма да је било изгледа, да ће бити приличан. Он је мислио само на своју љубав, на сродну нарав њену са својом, на саучешће, шта га она има према његовом раду, а то је било за њега доста. Сад, само ако и Даринка хоће. Са мањим поуздањем него до сад ступио је у Даринчину собу. Нашао ју је саму, јер Драгиња је била у другој соби, где је из клавира мамила одјек своје летимичне, тренутне среће и свог великог, тешког бола. Даринка је пошла Машићу на сусрет и пружила му обе руке, којих се он данас с неком благом збиљом латио. Даринка је одмах приметила промену у понашању му, и са оним урођеним осећањем, које је свакој жени кажипут и замена за разлог, слутила је, да ће скоро наступити ванреднији догађај, који ће досадашњем животу њеном други правац дати. Са собом је била на чисто, и само је чекала, како ће Машић да отпочне своју реч. Са несигурним гласом, који га је у токуговора често изневерио, поче Машић: — Данас ме је уредник „Заточника", господин Стојан Милић, изненадио својом понудом. Он ми рече, да намерава свој лист да издаје сваки дан, и да с тога мора умножити особе у редакцији. Мени је понудио уредништво фељтона, а уједно и то, да М У будем известилац за књижевност и уметност. Плата би ми била шест стотина форината. Шта мислите о том, госио1 )Ице V

— Па то је лепо, рече Даринка мало изненађено, то би било поље за ваш рад, и ако се примите, ја бих се за цело радовала. — Захваљујем вам, рече Мапшћ топло, то сам хтео само да дознам. Том платом биће ми годишњи приход много већи, неких осамнаест стотина, осим што бих иначе могао још зарадити. Даринка је мало поруменила, јер је сад била на чисто, да се у својој првобитној слутњи није преварила. Нашто би иначе спомињао свој годишњи приход! — Па сад, госпођице, настави Машић и глас му је бивао све лакши и тамнији, сад долазим к вама... да вас искрено запитам. . . . е да л' бисте хтели... бити . . . моја жена .... Машић је одануо после тих речи. Даринка је оборила главу, и ма да би радије чула ове последње речи без оних уводних, ипак је осећала, како је сву пређе нека неисЕазана струја, нека мила забуна. Она није била у стању да одговори одмах, шта више, она је затворила очи и тако, у том положају, пружила је Машићу своју руку. Машић се лати и етисне врео пољубац на њу. За тим устане нагло, узме шешир и пође. — Идем доле господару Влајковићу, рече а глас му је дрхтао, надам се и уверен сам, да ме неће одбити . . . Али, и ту застане на тренутак, ако ипак то учини! — Неће, неће, шаптала је Даринка. А ја ћу међу тим ићи матери. Машић изађе из собе и на скоро за тим био је у дућану, где је нашао господара Влајковића, како се шета горе-доле. — Молио бих на једну реч, поче Машић, кад се Влајковићу био приближио. — Ево, ево, млади пријатељу, рече Влајковић, али шта је тако хитно? — Та, на само бих вам нешто казао. . . — Аха, рече Влајковић а у себи је помислио: Овом треба за цело новаца, но, хајде де! Влајковић уведе Машића у собу, која је била