Стражилово

549

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.

550

— Па, сад, браћо, збогом! Време је. Збогом! — Збогом! Сретно, Јоле! Сви се руковаше. И растадоше се. Момци с девојкама, и међу њима Савета, одоше у село. Јоле пође друмом, понда застаде. Окрену се у село. Још допираху до њега чаровни звуди Ранкове вруле. А разлежу се сложни гласови, како певају момци и девојке. Јоле мисли, пући ће му груди. Сео украј јендека. Наслонио главу на руку, а руку на колено, па се целом душом дао за својим друштвом, у коме до мало час био. — Савета, немој бити невесела! Опоменуће је једна од две друге, што узеле Савету између себе, па иду с њом за целом руљом. — Нисам, друго. Ето, видиш, певам. И поче да пева, а грло јој се стеже. — Слути ми се нешто, сестре. — Немој бити луда. ПГга да ти се слути?... Није још дуго потрајало, па је несгало сваког људског жубора у селу. Све је почивало сан. Беласа се сребрна месечина, па попала, гдегод могла, по земљи и крововима; а одсјајује на глатком лишћу, што трепери по дрветима пред ноћним поветарцем. Нујно и једнозвучно ори се песма и цвркање малих попаца и зрикаваца, што се раздрагали у бујној трави по лединах и ливадах. Дивна, свечана, божанствена тишина! На високој багреми тамо у дну дугачке баште Саветиног бабе, захука буљоока јејина; па чисто запара кроз дивну, свечану, божанствену ту тишину. — Злотвору према глави! — ГГрогунђала је зацело многа баба, која се у тај пар пробудила била, да се преврне на другу страну, а нажуљила већ своје старе кости. . . Савета још није легла. Наслонила се на вратаоца, па гледи дуж улице, па мисли. . не зна, шта мисли. Ал срце је није преварило. Још један корак, и Ено је на снажним грудима њеног Јола. Кадгод је мислила на Јола, а то је било сваки дан, и кад леже, и кад устаје, и кад снева, — увек је мислила, то и то ће му приповедати, кад дође. Он ]е једва чекао, да је види, па да јој се исприча. А сад не зна ни он ни она речи да каже,

као да су обоје заборавили говорити, као да су заборавили и мислити. Она му пала око врата. А Јоле је љуби ватрено, страсно, да и мора свака реч умрети под тим пољупцима, мора и сама мисао утрнути. Љуби јој врела румена устанца, гараве слатке очи, црну свилену косу, бељано чело . . . љуби . . . љуби . . . —• Сунце моје! шапће Јоле. — Животе мој! шапће Савета. — Дошао сам. Ето видиш, дошао сам Не зна Јоле, шга да јој друго каже, а жељан с њоме разговора. — Кад ћеш опет доћи ? — Кад? Не питај, да и не мислим, да морам ићи натраг. — Ја бих волела, да никад више не одеш. Ал се бојим, Јоле. — Чега ми се бојиш, душо? — Бојим се, страдао си, ако не одеш. А бојим се опет, ако одеш. — Кога ми се бојиш, роде? — Теје. — Теје се бојиш? Ти? Онда га се ја сто пута већма бојим. — Не, не, Јоле. Не бој га се, живота ми мога и твога. И опет обави девојче своје руке око његовог врата, па му пружи своја румена устанца. Очи јој се смеше у срећи. А уста се стискоше на устима. Две душе, мислиш, стопиле се у том дугом ватреном пољупцу Срце се стисло на срце, па куцају, да пробију груди. Петао на дуду залепета крилима, опружио шију, па кукурекну, колико га грло донело. 0дазва му се други, па трећи. Закликташе по целом селу. Савета се трже. — Други пегли већ поју, Јоле. — Не, душо, први су тек. Вече се тек спушта. — Сад ће зора, животе мој. — Ноћ, ноћ ће сад тек да падне. — Иди, иди, Јоле, тако ти среће наше. — Куда ћу у ноћ од сунца мог? — Страх ми је, Јоле. Умрећу од страха. — Онда боље да умрем ја. Идем Савета сакри своје лице на његове груди, па се заплака. Јоле је лагано одгурну од себе, па оде. Она се наслонила на плот и оста плачући. Гледи за њим, гледи, док Јоле не сврну за рогаљ.