Стражилово

551

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.

552

А Јоле иде, па посрће момак, као да се љуто поднапио, па не сме да се осврне. Дошао спрам Тејине куће. Стаде. Теје му се злато боји. Он јој квари блажене снове, кад о њему снива, о свом Јолу. А Теја сад можда о њој снива — грешник! Охоли, помамни богаташ! Ни у сну не сме грешник окаљати светињу његову. Ој Јоле, Јоле, куд си наумио? Да му с четири стране потпали грешничко легло, па нек изгори, нека га нема — Теје. И већ се диже уздрхтала рука, да тутне под кров запаљиву вариицу „Зликовче!" загрми страшно у његовој савести, те рука клону. — А зар твоме селу да наудиш? — Шта ћеш, Јоле? Да се украде до њега спаваћива, до Теје, па да му кроз сред срца сјури овај дугачки нож, па да за навек охладни то неверно срце, што је већ толико других отровало, те зар хоће и његово и његовог злата. И већ заблиста у десници руци сјајни му бајонет. Иога се диже, да прескочи плот. И већ — „Убицо!" загрми опет онако страшно у његовој савести. Нога склизну, руке се отпустише. И Јоле се нађе опет, где је и био. — Зар тако кукавички? Не! Изазваће га. Свикаће цело село, нека види, нека сведочи, да Јоле није кукавица. Ножевима ће се клати. Ил, ако неће тако, а оно батинама, зубима, голим рукама. Смождиће га Јоле, смрвиће Теју, да га се не боји Ко ? Савета ? Он, Јоле ? Кога ? Та оне бајне усне не уму лагати. Па нека и лажу речи, пољупци зборе исгину. Па и пољупци нек су лажљиви, нек лаже цео свет, очи, оне миле крупне црне очи не уму лагаги. Оне зборе праву, сушту истину. Ко сме? „Мирно, Јоле!" шану му нешто у памети тако благо, тако поверљиво искрено. — „Не, не, Јоле; не бој га се, живота ми мога и твога." Разведри се душа у сретнога Јола. Камен му спаде с груди. Па ми се осмехну момак задовољан, спокојан, уверен. Накриви своју војничку капу на десно. Прихвати левом бајонет о бедру. Па пође у корак оштро, војнички. Тишина још свуда. Јоле чује само свој ход. Измакао је већ иза села. Изашао је из ледина и ушао међу њиве. Широк друм. Асједне и с друге стране друма дивни усеви. Што Јоле даље од села, кораци му све

слабији, а све му већма нестаје спокојства с душе. Ево га и до великог бреста. Ту је његове Савете њива. Као горостас уздигао се брест у небо. Као кепец стоји Јоле под њим. Само туга његова може се мерити с величином бреста. Ветрић се игра кроз густо грање, а лист о лист се таре, па као да шапуће неке приче, успомене из детињских дана. У те дане занела и мисао Јола. А он јој се подао, па се уживио тамо далеко далеко. На оној грани — гле, колико је изнад ње од тад још нарасло! На оној грани било јеједне године орловско гњездо. Тамо се он пењао, да скине малој Савчици голушаве орлиће. Па их она миловала. Понда их опет он попео и оставио у гњездо. Таман се сишао био, а наиђе орлушина, па га у мало не потре. 0, како се мала Савчица радовала, што је за времена побегао орловим канџама! 0, како су се обоје радовали! Орлићи су одлетили, дакако, давно и давно. А бог би их знао, где су. На тој њиви ту траашли су њих двоје као дерлад препеличија гњезда. Тумарају по густом житу или зобљу, и не виде се, колишни су били. Понда заиђу, и не знају, где су. Па седну једно уз друго, па причају и причају — ти боже, знај, откуд им све оне приче. Кад се у очи Ивања-дне искупе момчад и девојке, па се упуте овуд друмом широким, те беру по увратинама ивањско цвеће и петровско, и њих двоје би се с осталом дерладијом покупили, па би једно другом брали цвеће и помагали плести венце. Мета им је увек била до тог великог бреста. Ту седну сви под хлад, па плету венце и певају: „Ивањско цвеће, Петровско, Иван га бере, те бере; Мајци га баца у крило, А мајка с крила на земљу —" На тој њиви Саветиног бабе жео је он доцније као момак у моби уз Савету. Последњи пут кад су заједно тако жели — оп обара, а она руковета за њим — стао он у један мах, извадио брус из водира, па глади косу, те ће јој рећи: — Савета! Хоћемо л' увек тако заједно жети? — Да бог да, Јоле. — Ал ја морам на јссен под пушку; па три године, Савета. — И то није вечност, Јоле. Дај, боже, само да доживимо.