Стражилово

555

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.

550

РАЗНИ П У Т Е В И. ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Наставак ) Х1У. станку није видео друго што, до само ћеф мдадог света, да се весели и разговара, добио је бар чиста појма о том значајном састанку. Госпођа Врамићка отпевала је песму о „Ајкуни" са врло лепом извеџбаношћу, Стајевић је декламовао Змајеву песму „Гусларева смрт", а гост из Србије, Паштрмић, отпевао је уз гусле народну песму „Мијат арамбаша". Најзанимљивији део дошао је пак сад. Белоцркванско певачко друштво приказало је српску оперету „Милош Обилић" од непознатог композитора, и то у старонародном оделу. Приказ је примљен с одушевљењем и с бурним одобравањем, ма да не би, као покушај, могао иначе одржати строгу критику. Али искупљена публика није се много обзирала на то; њој је било доста већ то, што је српска оперета, и за дело није било ни једног слушаоца, који није био усхићен. Декламовао је још медицинар Пајић Петефијевог „Луду" и после тога би завршен први део беседе. Са неочекиваном брзином уклоне одборници клупе и положе их на позорницу, и у сред скупљеног шареног света зачује се брујање гајда. Као да је омладина, и мушка и женска, једва дочекала те звуке, почела се одмах групирати. На више места показивали су се мањи кругови, који су расли, бивали све већи, ириближивали се, спајали у једно, док се на послетку није развило велико коло, које је заузело скоро целу дворану. Са ванредном истрајношћу играо је млађи свет своју игру, док се овде и онде нису могли приметити трагови умора. Многи су се испустили из кола, и најзад су остали сами виртуози. око којих се искупио велики део дублике и њих с пажњом посматрао. Омладина се зно.јила, које од врућине но себи, које од напрезања, и она би поред свег тог наставила играње, да гајдаш сам није прекинуо свирање своје. Али му није ни то помогло; као бура подиже се тапшање, и гајдаш је морао поиустити општој струји и наново забрујати својим гајдама. На послетку било је и самим играчима доста. Коло се расплете и парови се расуше по дворани, да се у шетњи мало одморе. Милић је са доктором Лукићем и старим Живковићем седео за једним столом и вечерао. Између њих се* повео разговор о омладини и о забави. Живковић је Милићу одобравао, што је на скупштини говорио. — А од куд знате, запита га Милић, кад нисте цео дан изашли из вашег дућана?

Јеколико сати доцниЈе имала Је позоришна дворана сасвим други вид. Светлост није улазила са улице у њу, већ на против, светлост силних свећа избијала је кроз прозоре на улице и осветљавала је гомилу света, која није улазила у дворану а онет је била радознала, да нешто види и чује. Одборници, сад прерушени у црно, салонско одело, стајали су поређани и чекали су госте, који су се око осам сати почели да купе. Које пешке, !које на колима долазили су и млађи и старији, и мушки и женски, и улазили у дворану, где су их одборници дочекали и на места одвели. Настао је жагор као свагда при таквој прилици и многи су погледали на спуштену завесу пред собом, иза које се нешто спремало. Дворана је бивала све пунија и пунија. Старија господа оставише за овај мах своју озбиљност код куће и разговараху се са суседима само о омладинском састанку, о лепом броју гостију, а никако о трговини, промету, времену и другим иначе забавним стварима. Старије госпе, лено удешене, седеле су близу свог млађег нараштаја и са иоиосом у лицу гледале су своје ћерке; ове иак, ма да су биле радознале, шта ће донети први део беседе, ипак су иестрнљиво очекивале други део, кад се не мора седети тако озбиљно на клупи, већ кад ће бити дозвољено, да се мало прође и, што је најглавније, *мало, или боље рећи, много поигра. У једној од предњих клупа седео је Влајковић са женом, до њега Живковић са ћерком; близу њих Машић са Даринком, Стојковић, Пајић, Радић, Стајић, Градић и један и други, сви са женама и с децом. Млађи мушки свет стајао је остраг, између клупа и уласка, јер није хтео да запреми места, што је свагда било опредељено за женски и за старији свет. Завеса на позорници дигне се најзад — за часак стиша се сва публика. У средини, између дечка и девојчета, корачао је слепи гуслар, Тома Предић из Сланкамена. За мало, и гусле зајече и песма заромори. Слепи гуслар отпевао је несму „Крунисање кнез-Лазара". Мпого је било у публици, које је та песма дирнула до суза, а кад гуслар нрестаде и кад окитише свежим цвећем и њега и гусле му јаворове, разлегало се тапшање по великој дворани. За гусларом је говорио члан омладине, Симеон Кочић, о цели и о значају омладинског састанка. Разлагање његово буде често са одобравањем нрекинуто и ммоги, који у том са-