Стражилово

557

СТРАЖИЛОВО. ВР. 18.

558

— Од кога другог, него од Љубице, одговори Живковић. Оиа до душе није била за ваше назоре, али ја се слажем с њима потпуно. — Госпођица бн дакле активно суделовала у овом нокрету, иримети Лукић. — Ах, маните се тога, рече Живковић, она и не зна, шта хоће. — 1 Ја, видите, не мислим тако о њој, настави Лукић. Госпођица је врло разборита, начитана, она је имала изврсног учитеља. Милића, који је зацело заузет за новије идеје — ја сам уверен, да она зна, шта хоће. — Па добро, нека зна, рече Живковић, али то нема смисла. Ја јој бар не бих допустио, да иде по сваком збору, да ошиша косу, једном речи, да постане мушкобана. А, за то је нисам одхранио! — Та она и не мисли ићи тако далеко, примети Лукић опет. Њој се допада, што се и женском свету отвара делокруг, али не верујем, да. би се она упустила на ишроко море неизвесног рада и то у свези са момцима, који ни сами не знају, где ће наићи на обалу тога мора. — Та не мислим ни ја, да ће полудити, рече Живковић. Милић је само једним ухом слушао тај разговор; њега је већма занимао свет у дворани, од кога је кроз врата могао видити тек само један део. Али и то је доста било, да му пажњу веже. Видео је он врло добро, како су, од времена до времена, норед врата прошли Љубица и Костић у доста живом разговору. Непријатно му је било, што је то видео, ма да Љубичино лице није изражавало никако већу узбуђеноет. — Све су девојке једнаке, говорио је у себи, паметне као и непаметне. Ето, ову сам држао за паметну, а једно само лудоглаво љубавно писамце било је у стању, да отпири сву ту памет и да је спусти на ниво обичних намигуша, којима је ласкава реч од веће важности него паметна. Хм! Можда је за девојке баш ласкава реч паметна, а свака друга луда, или бар за нужду добродошла. Како се човек може преварити! Чисто поштујем Влајковићеву Драгињу, која је следовала просто свом осећању, а никад није ни тежила за тим, да је људи држе за тако паметну девојку. Она сад слуша ласкаве будалаштине тог момка . .. а, прекине с-с Милић сам, момка! Та то је она чаролија за сваку девојку! Младост је оно, што говори к срцу. Па шта јој онда замерам! И Милић се окрене на те речи столу, наспе себи вина у чашу и испразни је нагло. — А на што смо и ми ту, рече Живковић и насмеши се.

— А како? запита га Милић. — Кад пијете сами и нећете ни да се куцнете, иастави Живковић. — Е, па лако је то поправити, насмеши се Милић и напуни своју чашу поново, ево, сад етојим на услузи. — Тако и треба, рече Живковић. Добро здравље. Лукић и Милић пруже своје чаше Живковићевој на сусрет, куцнуше се и испразнише их до дна. — То баш прија, говораше Живковић, чисто бих још једаред. Она двојица напунише ћутке своје чаше и пређашњи се призор понови. — Ако хоћете још једаред, примети Лукић. — Мало доцније, рече Живковић, за сад ми је доста. Међу тим се у дворани играло живо. Многи странци дали су обичној публици мало живље боје а и већег живота. Љубица није марила игре у округ, она је седела поред Влајковићке, где је била и Даринка са Машићем, и одбијала је многе играче. Напослетку се окрене Даринци и запита је, да ли би што год вечерала. Даринка не би; она је волела играти, али Машић се понуди, да је одведе оцу, који је у другој соби. Љубица прими понуду и Машић је узме из под руке и одведе је у рестаурацију. Живковић се обрадовао, кад је видео своју кћер а она се двојица помакоше, да јој уступе места. Љубица је села између оца свог и Лукића, преко стола од ње седео је Милић. Машић се опет врати у салу. — Зар си се већ наиграла? запита је Живковић. — Не волем трамблане и валцере, одговори Љубица, а уз то сам и мало огладнила. Лукић јој пружи јеловник и Љубица наручи код послужитеља вечеру. — Па како си провела до сад ? запита је отац поново. — Не баш најбоље, одговори Љубица мирно. Играла нисам, било ми је скоро дуго време, и да није било господина Костића, не бих се ни разговарала ни с ким. ■ — Тај те је ваљда забављао ? настави Живковић своје питање. — На сваки начин, одговори Љубица и погледи летимице Милића. Међу тим је послужитељ донео јело и Љубица се спремала да вечера. Милић се чинио као да је пречуо Љубичин одговор; мирно је мотао себи цигарету и само кад је хтеде да запали, могло се но ситном дрхтању руке му познати, да је тај мир само привидан. Љубица је приметила, да је Милић ванредно миран а