Стражилово

559

знала је и за што, и само је дак осмех одао, шта мисли у тај мах. Али и тај је осмех брзо нестао са њених усана; мирно је настакила своју вечеру а међу тим је слушала, шта су се за столом разговарали. У то означи музика четворку. Лукић се окрене Љубици и замоли је, да је одигра с њиме, али ова рече, да је игру већ одрекла. И за иста, у тај се мах покаже Костић. приступи Љубици, ноклони се и рече, да је дошао но своју четворку. Љубица се насмеши, устане, поклони се осталима и оде с Костићем у ред играча. — Костић као да се удвара госиођици Љубици, примети Лукић и погледи Живковића. — Којешта! одговори овај, боље нека сврши своју науку. — Штета, што ие монсе, рече Милић, иначе је способан, само је дабоме још млад. — Што не тражи какву штипендију, примети Живковић. — Кад би то било тако лако, одговори Милић. — А колико му треба још да сврши ? запита Живковић даље. — Ја баш не знам, одговори Милић, чини ми се још две, три године. — Е, поче Живковић лагано, ја ћу му дати за годину да се издржава. — То је лепо, рече Лукић и погледи старца; Милић је ћутке одобравао главом. — Та да, настави Живковић, неће ме убити која стотина. Хвала богу има се од куд а фамилија ми није велика, да морам бог зна како штедити и цинцарисати. -— Да вас бог поживи, рече сад Милић и подигне своју чашу, сутра ћу му већ казати, шта га чека, па нек дође к вама, да вам се захвали. Кад су се куцнули и испразнили чаше, рече Живковић: — А то нећу никако. Реците му, да се нагпао неко, који хоће да му помогне, а ви ћете му сваког месеца слати новац, који ћу вам тачно издати. Пристајете ли ? — Како не, само да му се помогне, рече Милић. — Но, том се обрту нисам надао, примети Лукић, још једну чашу у ваше здравље! Међу тим се четворка свршила и Костић допрати Љубицу до стола, где јој беше отац. За тим се поклони и удали. Није ни приметио, како га је Живковић чисто очински гледао. — Сад више нећу играти ни једну игру, рече Љубица, кад је опет села, доста ми је. Гунгула је велика а и врућина није мања. А за што не играте ви, господо?

500

— Из истог разлога, из ког ви нећете више да играте, одговори Лукић. — Ја нисам никад ни играо, рече Милић, кад је приметио, да га је Љубица погледала, као да је и од њега очекивала одговора. — Да, збиља, рече Љубица, сад се сећам, да вас нисам никад ни видела, да играте. — Ја сам задовољан, кад сте само ви задовољни, рече Милић озбиљно. — Зар умете и да ласкате, примети Љубица, то још нисам спазила на вама. — Нисам хтео тиме да ласкам, рече Милић и чисто се намргодио. — Нама маторијима то и не доликује, примети Лукић. — Па шта ћу онда рећи ја, рече Живковић и поче се смејати, кад се ви називате „маторијима"? — Ја нисам казао „маторима", него само „маторијима", одговори Лукић. У дворани се међу тим ређале разне игре. Од омладине су још само неколико њих приносили жртве богињи Терпсихори, велики је део поседао за столове и почео је приносити жртве богу Баху а многи су отишли у друге гостионице, које што није било довољно места, које што су се тамо осећали комотнији. Дворана је постајала све празнија. Влајковић је већ давно отишао кући, и Машић се уклонио. Костић је сео у друштво са својим колегама, где се већ у велико почело певати. И Живковићу је било већ доста. Предложл, да пођу. Плате, што су имали, и мирно се уклоне из позоришта. Лукић и Мили^ отпрате Живковића и Љубицу до куће и опросте се с њима. Кад се врата иза Живковића затворише, рече Лукић: — Мени је још рано да идем кући. — И мени, одговори Милић. — Хајдмо натраг у позориште ! — Не марим. Оба се пријатеља врате у позориште, где затекну велико друштво за великим столом. 'Гу је био и поседник Данчић, који се рашћеретао и својим досеткама веселио друштво. Милић и Лукић буду са усклицима дочекани и заузму места. Песма је долазила за песмом, вино се трошило немилице, кад се у један мах диже Данчић, наздрави омладини и позове све госте — ваљда њих четрдесет — да дођу к њему на црну каву. Он ће ићи мало напред, да пробуди своју жепу, коју је мало пре и отпратио кући. Са бурним „живио !" буде Данчићев предлог усвојен и цело се друштво подигне, да пође за својим домаћином. Друштво је таман улазило у Данчићеву кућу, а на столу у великом предсобљу беху већ понамешта-

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.