Стражилово

561

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.

562

не чаше и пуне флаше вина, да друштво не дангуби, док домаћица не скува толику еилну каву. И тако већ добро раснолозкено и раздрагано друштво није требало много нудити и опомињати на дужност: да пије. Боце се празниле, као прокажене и пуниле тако исто брзо, весеље је текло у најбољем јеку, и кад се лепа домаћица указала са кавом, урнебесни усклици проламали су се по предсобљу. Наздравицама није било краја а најхумористичније биле су самога домаћипа, који је том при-

ликом износио и одломке свог знања из латинскога и грчкога језика. Сунце је већ било прилично одскочило, кад су се посљедњи гости из гостољубивог дома Данчићевог у прилично љуљајућем се стању разишли. Да ли је баш сваки од тих био при отварању треће седнице омладипског збора ? Милић је био тамо, јер се раније уклонио, с ЈГукићем заједно. (Наставиће се.)

С У Л А М К А. ЖАЛОСНА ИГРА У ПЕТ ЧИНОВА. НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ. ПРЕВЕО БЛАГОЈЕ БРАНЧИЂ. (Иаетавак.) ПРИЗОР ТРЕћИ. Солоион, Ахија, Бси Јохај, без пређашњих. Ахијп (виче гласно).

Ко има тужбу, који тражи што, Ко правде хоће, цар сад држи суд! Бен Јохај (прилази к престолу и баца са на колена) По трећи пут, гле, падам ничице И нећу с' дићи, док не викне цар: „Нек ти је милост, де, Бен Јохају, И твојој жени просто за навек!" Соломон. Све за те, Бене, ал' Рахили не, До колко милост већ ми учини, Суд беше на смрт, сад је зблажен већ, Ко знаде суд, хе? Ахија (из.лази). Ја! СоломонДај, испричај! Понови од кон до кон редом, све, Ал' не верујем, да ћу моћи што, Јер таки чин се сам осуђује. (К Бену) Де, устај! (Бен Јохај устане.)

Баш смо троносали храм, Кад, ал' пред цара ступе жене две: Рахила, жена Бена Јохаја, Друго Мирјама, ћерка Јефрема, Чувара свију дворских градина, Удова нашег храброг Јоиља, Што наде тад у боју крвавом, Ал по нас славном, Нисте чули још

За таку кавгу. Обе роде пре: Рахила и Мирјама, обадве У једној соби, једну исту ноћ. И обе сина. У сну несрећом Рахила свога сина удави А рада сину — мртвог подметне Мирјами. Беп Јохај Даре, то је потвора! Мирјама то је сплела. Ахија. Ви сте то И заклели се, да је лаж. Ал' гле: Доказало се, да сте кривци ви. 0, ко још икад матер превари?! Сад мати тужи цару. Заклетвом Рахила скоро уби Мирјаму Ал' мудрост нашег цара пресуди: Већ и сам збуњен викну: „Жене, ви! Још једном питам: Стоји-л' исказ ваш?" Рахила кликну: „Мој је живи син, Па заклињем се!..." На то Мирјама К'о смрт пребледи: „Тешко души ти!" Тад зовну цар џелата бездушног —: „Је~л' тако дакле; ваш је исказ прав, Ни једна дакле мати не лаже? То онда свакој пола припада Дај, трзај мача, дели сина им!" Сад врисну права мајка, Мирјама Ко зрак од муње глас јој ироби груд: „Не сеци! Узми, буди мати ти, Шго хоћеш ради, тек не убијај Безазлен живот истом порођен. Гле, како гледи голуб материн! Увлачи мача, кавгаџијо ти,