Стражилово

563

564

Рахилин нек је, отмичаркин, њен, Ал' нек је жив. А ја ћу умрети Кад треба." Ето, с тим се свршило. Цар плану: „На смрт лажљивиду сад!" — А Мирјама је чедо однела; Одлетела је. — Само милошта Спрам верног Бена цара утиша И зблажи суд на шибе, не баш смрт. Е ТО је биЛО. (Одступи.) Бен Јохај. Господару, о! То не учини она за обест. Мирјамина се кућа ругала, Што још Рахила није родила Ии једног чеда века читавог У безумљу је било. Соломон. Јохају! Удовиди сте срећу кидали, Спрам греха вам је казна блажа још У триста пута! Сад ни речи, знаш! Бен Јохај. Ох, тужна, неће срам преживети! Соломон. Па сама га је себи придела! Бен Јохај. Још не споменух својих заслуга — С твојим су оцем све ми умрле 0, он је знао свога Јохаја К'о верног члана дома високог Он знаце — син ме неће већ да зна... И не треба, јер уста ће ми пре Немоћом вечном ту занемити, (устежући ее, с пуно значаја) Нег дах да дахнем — који тебе тре. (Бацииши се на колена) Та милост, царе, тако т' прошлости, У праху молим милост, царе, чуј! Тако ти душе мајке Бацебе У праху молим, милост, царе, дај! Соломон. Кривоклетница крива остаје. Не могу друкче. — Иди! Бен Јохај (уснравивши се круто). Не можеш? Ал' — моћићеш се „друкче" кајаги!! (Оде љуљајући се напоље). ИРИЗОР ЧЕТВРТИ. Соломон и Ахија. Нређашњи без Бена Јохаја, Соломон. Ахијо, за њим! Чудних људи, о!

Ахија. Ја одох за њим. (Клања се). С тобом буди Бог! (Оде.) ИРИЗОР ПЕТИ. Соломоп. Пређашњи без Ахије. Соломон. Сад ид'те сви, јер хоћу да сам с&м. (Дечац« и дсвице разлаие се које лево које десно.) П Р И 3 0 I' III Е С Т И. Соломон без пређашњих. Соломон (подуиирући главу, у мислима). Јесам-ли сам? Да, сам сам, саевим сам! Јеровоаме! Ја ти завидим! Е то је клетва великана свих На овом свету: гледе мегеж сав, К'о брег над њиме главу иружају До самог неба, звезда злаћаних Ал' худи цвет је од њих сретнији: Тај живи, цвати, пије росу, зрак, А око брега хуји олуј, трес, И муња прво гађа врхове, Те до дна цена громом страхогним И тврди базалт. ПРИЗОР СЕДМИ. Соломон. Долази Мемион. Мемнон. Допусти, царе, да величам дан СОЛОМОН (Силазећи с престола), Мој лекар, побра! Добро дошао, Најдражи госте међ тим зидов'ма; Гле, мене мучи царска грозница, И све ми иде — као-но Миди, знаш: У злато му се јело стварало, А он и после оста сиротан. Мемнон. Да богата-л' је та сиротнња! Та храбар народ слуша на твој миг, А глас те носи светом просграним, И бродар носи лик твој по мору! Куд око допре, немаш злотвора, Поклонио се, ко те мрзио, Веледушју ти с' клања данас свак: Владари света и сви народи. Соломон. И опет, побро, немаш много шта! Без ичега сам скоро — човек пук. Ил' шта ће сила, злато, престо, сјај ?