Стражилово

905

СТРАЖИЛОВО. БР. 29.

906

Залутао сам очима Ка сунцу, као тамо да Је ухо, да ми чује плач, Ил' срце, као моје, Невољног да се смилује. Ко поможе Ми против бесних Титана? Од смрти ко ме избави, Од ропства ко? Зар ниси све израдило тек ти, У жару свето срце ми? Зар ниси жудело још добро, млађано, Обмањено, за спас да хвалу даш Оном, што горе спаваше? Да тебе штујем ? Зашто ? Јеси ли боле утишао ми Под теппшм теретом?

Јеси ли сузе убрисао ми У тешкој неиољи? Зар не скова ли мужем ме Свемоћно време И судба вечита, Ти господари моји, твоји? Јеси л' зар мислио, Да живот омрзнућу ја, И бегати у пустиње, Што иису сви Млађани снови испунили се? Ту седим, стварам људе По мом облику, Да, род, што мени личи, Да трпи, плаче, Ужива, радује И тебе да ие поштује, К'о ја ! —в.

ИЗ ПАМЕТАРА П03НАЊСК0Г УЧИТЕЉА.

ш адио сам с Мишом, као да Је од тих оцена, што их он за напредовање добијао, моја рођена будућност зависала. Та обоје смо, и ја и мој мили дечак имали једну цељ и то : не ожалостити њу, показати јој ваљану оцену, измамити јој осмех среће на уста. Кад му је пошло за руком, да стече добру класу, малиша би долазио из школе преображен и срећан. Чинило ми се, као да је у те часе нагло нарастао, да се раскрупњао; његове, иначе мутне очи, смејале се тад чистом детињском веселошћу и блистале као две жеравке. Забацио је на мах са својих узаних плећа торбу претоварену књигама и намигујући на ме, клицао још с врата: — Господине Вавжинкјевичу, мама ће бити задовољна! Добио сам данас из географије . . . нек господин погоди шта? А кад му кажем, да не могу да погодим, прилетио би ми с поносним изразом на лицу, и обгрлив ме руком око врата, шаптао ми као бајаги на уво: али врло гласно: — пет ! заиста пет! Били су то за нас обоје срећни тренути. Вечером у таке дане, Миша би клонуо у сањарије и представљајући себи, како ће то да изгледа, ако добије све само „превасходно", приклапао је у пола мени у пола самом себи: — На Божић идемо у Заљесин: снег ће

ОД ХЕИРИКА ШЕНКЈЕ1ШЧА. (Наставак.) падати, — као обично зими, па ћемо ићи на саоницама. Стићи ћемо ноћу, о! мама ће мене чекати, загрлиће ме, пољубити, па онда ће да пита за сведоџбу. Ја ћу намерно, као бајаги начинити тужно лице, а мама чита: из науке о вери: превасходно; из немачкога: превасходно; из латинскога превасходно . . . само превасходно! 0, господине Вавжинкјевичу! И бедном дечаку накупиле се сузе очима,

а Ја, место да га одвратим од тога, и сам летах у машти за њим, замишљао сам двор у Заљесину, изглед му, спокојство, ту дивну племениту душу, која онде беше госпођом и срећу, што ће да јој причини новратак детета са „превасходнима" у сведоџби. Користио сам се тавим тренутима и световао Мишу, тумачећи му, да мајци истина на срцу лежи нанредак му у науци, ал тако исто, да се она брине и за његово здравље, да дакле не треба да плаче, кад хоћу да га водим у шетњу, да иде спавати, кад му кажем и да се не јогуни при ноћном седењу: — Добро, мој златни господине, бићу здрав, не бојте се; нарастићу, да ме неће познати ни мама ни мала Љоља. Примао сам често писма од госпође Марије, у којима ми препоручивала, да бдим над