Стражилово

1267

ОТРАЖИЛОВО. БР. 40.

1268

више и досадио, кад се писац поааша на сарам характера кога хоће да иредстави, као на спрам живог лица, то јест види и износи и његове добре а и зле стране, а што је најглавније, ако не покаже огворепо симпатију или антипатију на сирам свога чеда. Читалац хоће и да се срди: јер не може да иде по путу већ одређеном, но мора да га крчи. И нехотице му се порађа мисао: Овде се треба јако трудити ! Ењиге се пишу ради -забаве, а не да човек лупа главу; а и гата би стало писца, да је рекао како да судим о томе лицу — како сам о њему суди. Но ако се писац попаша на спрам тог лица још неопредељеније, ако писац ни сам не зна, да ли воли или не изнесепи характер (као што је између мене и Базарова, јер оно ,,и против воље наклоњен" шго сам споменуо у моме дневнику, није љубав) тада је сасвим зло. Читалац је готов да пришије писцу симпатије и антипатије

које не постоЈе, само да ои се извукао из непријатне неизвесности. Нека оштроумна госпа рече ми, пошто је прочитала моју књигу : Прави наслов ваше књи ге треба да је: ,,Ни оцеви ни деца" — та и ви сте сами нихи шста. Још одлучније се показала слична мнења, пошто је изашао ,,Дим." Нећу да се препирем, можда је госпа истину рекла. Судећи по себи, сваки при стварању чини оно што може, и у колико му испадне за руком, — а не оно што му се хоће. Држим, да производе белетристике треба пресуђивати еп §Г08 и строго иштући од писца истинитост и савесност, на остало његово делање гледати п ако не равнодушно — а оно мирно. А ма како да сам вољан да угодим мојим критичарима, не могу себе окривити — да сам био неистинит, несавестан. (Свршиће се.)

ВАСПИТАВАЊЕ И ИЗОБРАЖАВАЊЕ ИАШЕ ОМЛАДИИЕ.

(Нае Многи ноћник могке ре1ш, да не иде у ову распрану та иојава, да не стоји у свези са главним предметом. Али се ја тврдо држим тога, да је ово врло нужно да напоменем овде баш. Ево за што. Имају млади људи у себи клиду за свежији, живљи, бујнији живот. Ту се не разликују омладиие једна од друге јако. Али та свежипа, живост, бујност треба у здраве, образоване омладине да има лепих, пристојних граница. Нека се натнчу буршеви, који може више да поније; нека се надмећу јогаси, који ће грђе умети пок >зивати „китњасти" стил и дизати наклену вику по биртијама и улицама — то све иије за нас! Прво и прво је наш народ мали; мала му интелигенција; иа ако и та малена интелигенција започне тако, иеће унети у друштво српско какав здрав ред ни начин мишљења за зкивот, него ће се гомилати на старе мане још пових, те ћемо и утонути у њих. . . Друго је материјална али особито здравствена страна. Шта сам рад рећи тиме, нека свако добро расуди. Као што се види, нема нама отуд никакве вајде за здраво образовање. Или можда они држе да су изображенији, што могу да смакну коју више? Зло мисле, ако тако мисле. Требало би да се сете као разборити млади људи оног латинског : Еб(; тос1из т гећиз; или оног Кир-Јањина : све сос мером, па на време, позив свој, околности и последице. (Који су сретнијег удеса, те су имућтш, догоди се, да су имали прилике у својој рођеиој кући да виде што боље; лепши ред у по-

гавак.) слу и у свему, и њима је већ од малена ухватило срце навику на здравији укус, на питомији и глађи начин у животу: таква омладина би иоказала своју умешност и лепу вољу, кад би у неколико испомагала другаре изводећи их на тај лепши нут, јер они сами не имадоше прилике, да виде што бол,е. Али само није ни та омладина увек са тим лепшим навикама, пего је често међу њом далеко незгоднијих него међу сиротињом. А д& се често и боље покварити уз лоше другаре; то се зна.) С тога држим, да спада овамо да се рекне о тој неуглађеној појави. Ми треба опрезно да сгупамо у живот; да провидимо добро, шта ваља у других, а шта не. Двшут опрезније да радимо него други, већи народи. Јер иначе питам ја после оваква почетка да ли ће збиља такав млад Србин да се одважи на што озбиљније ? Да ли се смемо надати отуд каквој темељној интелигенцији, где је у нас свему темељ лакоумност и неразмишљање ? — Па не ћемо имати богме ни каракгера; а то није свеједно ! Јер где је карактера, ту се ради одлучно, с поуздањем. Не вели у заман Немац 1 ) за карактер: „Оег СћагаШег 151; с!ег §гбзз1е МиШрНса(ог тепвсћМсћог Гаћ^кеНеп." То стоји. Има људи без јачег изображења социјалног, али јаког карактера — ти су већином благословенији за друштво него многи и многи доста изображени социјално али без карак-

') Кипо Шзсћег, Ака&епизсће В,оЈ.оп.