Стражилово

СТРАЖИЛОВО

78

Ал' шта је сад, какав је врисак то? Госпа се трже, саже, — Код ногу лежи дете невино. Стигли су с коли до циља. Човек и жена сиђоше И жена с' кочијашу окрете: „На, ево плата, синко, А у колих је напојница ти: На'ћеш малено лепо чедо. Брини се за-љ, јер бог га ј' даров'о" . . . И с тим господа одоше. Кукавно дете тамо у коли! Што ниси псето, да си оштењен: Лепше би неге имао, У крило би те госпа узела И питала те нежно-брижљиво; Ал' кад си рођен, а не оштељен, Бог зна какве ћеш судбе допасти. Кочијаш се за увом почеша И — мољаше л' се или псоваше, Не могу знати, тек јест гунђао. Не допаде му с' божји дар И ста премишљат', куд ће с бедом том? Ако ће кући с њиме, Госа ће му га лупит о главу И обоје кроз врата изгнати. Помамно коње ошибе И кући потера. У предграђу у једном ћумезу Веселе с' браћа, Одсјај од лампе На прозору се румени, К'о што с' румени пијаничин нос. Друго кочијаш није желео, Узеде божји дар, На праг га онде положи — па хајд! Тек шго се одмак'о, Врата с' отворише и један вес'о брат Друговма рече „лаку ноћ". Ал први корак, па се премете И тако лупи телом о земљу, Да зареза у замрзнути снег. Овог ти онога ти, шта је ово сад? Тако се осрамотити. „Овај је праг нараст'о од синоћ. Јуче још није тако висок био, Јер друкчије би и синоћ запео, А јуче нисам пао, Макар да нисам мање попио Нег сад . . . Ја меру држим: Ја сваког дана пијем једнако." Тако је гунђ'о, док се исправи

Па онда опет грдњу настави: „Бадава све, јер праг је од синоћ Нараст'о, не мож' бит' да није, не. Ја од тог богме не одустајем. Ето колико ногу издигох Па како прођох! Таква срамота, Праг је нарасто, кажем . . . Ил' можда ј' откуд камен подметнут? То може бити, хе, рђав је свет, Воли да другом ногу подмеће. Еј људи, људи, ала сте! Подметли камен, па Слепоћу ногу нос ми наплати. Но радујем се, што ће и други Док пође кући снег целивати. Чисто бих вол'о гдегод пристати, Да видим, ко ће први Стрмекнути се, ударити, хе . . . Ал' шта то брбљаш, лудо матора, Јел лепо то? Зар туђем злу се радујеш? Не, не, ја хоћу да се поправим: Идем одмахнатраг, Да бацим камен с прага. Ја јесам крадљивац, Кадгод и разбојник па и, Кад треба ја ћу и — удавити. Но тако људи нос да разбију Не мож' ми савест поднети. И добри старац хајд натраг, Да вргне с прага камен проклети; Саже се, пипа ... Еј, Какав је врисак то? Чудом се старац зачуди, И 'вако сам у себи прозбори: Е ђаво да те носи, ђаволе, И таки камен јоште не видех, Мекан, па вришти, Камен, па да вришти, хм! . . . Дај, да га видим према прозору.., Хе, хе, Гле то је дете, дете, муку му! Е добро вече, синко, девојко, Већ шта си, не знам. Па како врагу стиже овамо? Од родитеља ваљда побеже, Ти мала уло? Но шта то брбљам ја, Какве су опет форме самном сад? Јошје сиромах повит, Можда се данас родио.... Ко му је, боже, мати!