Стражилово

Да знам па бих га натраг однео. Него је и то злотворски, Малено дете тако вргнути К'о искрзани стари опанак. Та то ни свињи не раде, Ни разбојниди. Сав повој је од крпа, Сиротињско је, види се.. Хм . . . ал' зар не мож' бити господско? Можда га ј' мати у крпе повила Да господско порекло заметне. Ко зна? То нико знати не може. То ј' тајна, која тајном остаје. Ко ће ти бити отац, јадно дете? Ко? Ја ћу! Бога ми то ћу бити, отац ти. Зажт' не? Ноштено ћу те ранити, Док могу, крашћу па ти давати, А после док за пос'о будем стар, Онда ћеш — ти за мене красти, да. Јер једна рука другу пере, — кажу. Сад ће да крадем бити праведно Да раним дете а и себе — за-н>. Од сад ме савест не ће Гристи ни колко пре. Ал' јао, сад се сећам, Теби још млека треба . . . хм, Знам, шта. ћу: ено сусетка, Баш јуче јој је дете умрло На сада може тебе дојити. За плату знам да ће те примити, За плату би и врага дојила. Тако је старац за се мислио Па пође кући. Уском путањом Најпосле стиже тајној зачкољци, Подрумној некој јами подземској, Још приста само код сусеткиње И луп' у врата чврстом песницом, К'о увек што имаше обичај. „Пали свећу, комшинице хеј! Рече старац, — пали свећу брзо, Друкче ја теби кућу упалих! Шта ћу? Шта ћу? Сад то питаш, Свећу, живо, рекох ти. Е тако. Сада ево на, Надој ми одмах ово детенце. Откуд је отуд — нашао сам га. Ударио ми га је бог. Увек сам ја говорио, Да мене благи бога воли, А не као што мисле попови. Зар није ев' и ово велик дар?

На дете то, па негуј брижљиво, Савесније нег твоје рођено; Чувај га нек одрасте, За трошак нек те није ни бриге, А погодба је лака, — знамо се. До душе данас новци Траљаво роде, — знао би га враг, Свак данас има по сто очију, Но опет ћу ти платити Краљевски, тако м' помогао бог. Него се старај — рекох — за-њ, Пази га као своју зеницу. То ј' дете моје уздање За старе дневе ми. Погодише се. Нејако дете, полусмрзнуто, Једва се једном одгреја На грудма слатко сисајућ Из горке дојке живот горчији. Тек први дан му је, па колко ј' гуран већ! А шта га и шта од сад чека тек! VI. Другог ће дана старац Радозн'о опет до сусеткиње, Те је запита: „Но шта је, како гост, је-л добро, ха? Него је овде мало похладно, 'Грагу ти твоју, комшинице хе! Де угреј мало . . . Казао сам ти: Не штеди трошка! . . Него гле, Та шта је, — деран цура ли? Још ни то не знам. „Син, комшијо, син. Па мио као тичица". „С тим боље, хе кроз пет-шест година Биће од њега крадљивац К'о То мора бити славан крадљивац, Јер што је реч реч, ја ти знам Малеиу децу однеговати, К'о нико што их не би умео. И слепог Тому ја сам васпит'о, Што-но је баш ономад обешен . . . Е тај је знао красти! Једно је око имао Ал' је и бога хиљадуоког Знао да завара. Не бој се, синко, не бој се, Не 'ш ни ти слеп код ока остати. Него би сада име требало, Де, комшинице, какво, —