Стражилово

317

СТРАЖИЛОВО

318

Задушнице. Звона звоне са тороња мала, Звона мала сетно задрхтала, А у дркви, пуној туге веље, Обасјало сунце светитеље; Дршће пламен воштаница мали', Што их мајка своме чеду пали, Што их отац наменио сину, Да га јади, да га боли мину. Пуна црква мирисава уља Иуно, пуно малених читуља У рукама свећеника седа, Што о спасу светом приповеда, 0 вечности, о небу, о миру, 0 ономе бескрајном свемиру ... Дршћу груди . . . слушаоци ћуте, А очи се топлом сузом муте!

Хај, колико има ту имена, Кол'ко суза — колико спомена, Мниш: е сада више сваке свеће Чедна душа лагано облеће, . . Па се вије на танана крила, Мека, лака, прозрачна к'о свила, Па се чини у тихом нолету Бисер-роса на увелом цвету. Ој, спомени на минуле дане, Ој, прошлости, ој, душе лагане, Лет'те, лет'те по светоме храму, Грејте с' тихо на жртвеном пламу, И ја видим. .. где је суза била, Меку душу мог сокола мила, Више мене лагано облеће, Драга душа оставит' ме неће! Љубипко.

ВРАГОЛАНКА. ПРИПОВЕТКА. НАПИСАЛА МИДЕВА СИИИЋА.

једно лепо летње вече седио је адвокат Марко ШС. у својој писарници за писаћим столом, и тако се задубио у читање, да је пречуо, кад му се врата на писарници полако отворише и затворише, и подигао је главу са књиге тек тада, кад је осетио, да га је неко лако ударио по рамену. „Гле", рече и погледа изненађено на свог пријатеља, „зар ти ниси отпутовао?" „Као што видиш", одговори му Лаза Р. свршен медицинар. „Него, човече", дода смејући се, „други пут кад останеш сам у соби, забравч врата, иначе може бити свашта, јер како ми се свиди твој слух баш као да ће да те напусти." „Е, гле ти њега, ти биваљда хтел дати ја будем први пацијенат," смејао се Марко, „Али манимо се шале, иего реци ми, шта се то десило, да си ти још данас остао овде". „Е, томе је узрок један врло чудноват случај". „Е, да; но још ћу и ја постати радознао. Али седи; мени се чини, да се седећи боље прича". „Имаш право." рече му Лаза, пошто је сео, „али сад чуј: пре свега морам ти рећи, да ми се ваш Б. баш допада." „А, сад разумем. Па колико сте боца шампањског смирилиV" „Којешта. Неће у мом казивању бити ни спомена о шампањцу", одману Лаза руком по свом уобичајеном начину. „Дакле ниси банчио?"

„И јесам и иисам, како се узме." „ Та море немој ме мучити, већ говори као што се говори; треба да знаш, да ја не марим за загонетке." „ Шта наопако! А ја сам сад теби дотаао баш зато, да ми разрешиш једну загонетку. „Е, брајко, сад казуј шта имаш, јер, вере ми, сад ми је већ доста." „Па добро, но. Пре свега, можеш ла самном од нрилике један сахат говорити насамо ?" „Могу, колико ти је воља. ЈКена ми је, као што знаш, јуче отпутовала, а сад није доба, кад ме посећују клијенти". „Та то иде све баш као наручено; зато ћу да почнем. Ја сам, као што ти је познато, јуче пре подне стигао амо, и намислио сам, да до увече останем овде зато, да се састанем с тобом, а синоћ сам требао ићи даље. Па како влак за II. полази око осам часова, био сам ја већ у четврт на осам у велико готов за пут, и сиђем доле у гостионицу да вечерам. По вечери зовнем момка, да пође самном горе, да му предам своје ствари али он беше некако у послу, те ме замоли, да мало причекам. Чекао сам неко време, али ти знаш, да мене стрпљење брзо напусти, па тако је било и у овај мах, и тако ти се ја горе упутим сам, а момку заиоведим, да се пожури па да дође за мном. Успнем се уз степене, прођем дуж ходника, па дошав до врата, за која сам најпоузданије држао да су моја, отворим их