Стражилово

319

СТРАЖИЛОВО

320

онако по свом обичај) г , уђем унутра и у тренутку беху врата затворена. Ади кад сам ушао, мал се иисам скаменио. На нрви ноглед спазио сам се у туђој соби. Разуме се, да је ваљало, да се одмах извиним, па да изађем напоље. Јели да си и ти мислио, да ћу ти то казати ?" „ГГасам си ето признао, да си то требао учинити." „Е, али бога ми, ја то нисам учинио. Јер слика, која се у тај мах мом оку приказа, тако ме је занела, да сам као прикован застао, занемио и гледао на н>у нетренимице. У соби није било свеће, те тако беше осветљена само месечевом светлости, која допираше унутра кроз широм отворен прозор. Крај прозора стојала је једна женска. Уз лепи вити стас приљубила јој се бела домаћа одећа, низ обла рамена спуштаху јој се дивне плаве витице, од којих је једна била у пола расплетена. Обема рукама, са којих су усљед тога, што их је дигла, оклизли широки чипкасти рукави, обгрлила беше крст иа прозору, а главу, за коју би јој и анђели позавидили, завалила је мало натраг и наслонила на руке. Тако сам је, видиш, затекао, кад сам ступио у собу. И веруј, да ми се чинило, као да гледам каквог анђела с неба." „Чудновато. А зар те она није ословила?" унаде му у реч Марко. „ Како пе! Та слушај само даље. Ја сам стојао у сумраку, а како је она дуго гледала без сумње у месечину, није у први мах могла да распозна, ко је ушао. То сам закључио отуда, што њене прве речи беху : ,Но где си толико осгала, ако бога знаш, та мал нисам свисла од дуга времена!' И у тај мах поче ми прилазити ближе. ,Молим лепо,' почнем ја муцати, али нисам имао кад да довршим, јер она чим је чула мој глас, викну поплашено : ,Ко је то ?' Ја се у први мах збуним, али се брзо приберем, и ни сам не знам зашто рекох: Делнер. Извините, мислио сам да ће вам што требати." „Иди без трага." смејао се Марко, „и теби је баш увек до шале. Ала да је нешто ту лепојку бог умудрио, да ти је заповедила, да јој очистиш хаљину или да изнесеш ципеле, да се чисте, па би ти нресело келнерисање." „Којешта. Та море да ми је рекла, да вучем даске из патоса, њој за љубав учинио бих био и то." „Па како се то све свршило?" „Одмах ћеш чути: ,А тако,' рече - она са свим (Наста!

благо, ,ја очекујем своју пријатељицу, па ми се учинило, да је она. Мало час је био овде други један момак, и ја сам рекла, да нам више ништа не треба. Али кад сте већ ту будите тако добри и припалите лампу.' Рече, па се поново окрете прозору и ноче га затварати. С почетка нисам знао, шта ћу, али нека неодољива чежња гонила ме је, да тај бајни створ видим крај пуне светлосги, те тако наумим, да за неколико тренутака играм улогу „келнера". Иа молећи бога, да ми нико од келнера у овај мах не помрси рачуне, изустим нагло: ,одмах, милостива,' изађем напоље, уђем у своју собу, коју сам сад доиста погодио, бацим шешир, зграбим чешаљ и разделим косу као што то обично келнери чине, узмем убрус преко руке, и загледам у огледало, да се уверим, да ли доста келнерски изгледам." „И ниси се преварио," смејао се Марко. „Та вере ми, изгледао сам тако као да сам одрастао у тој улози." „„Верујем, верујем. Па. онда ?" „Задовољан собом узмем кутију са жигицама, и таман хтедох ноћи на посао, кад се врата на мојо.ј соби отворише, ија угледах пред собом келнера. ,По заповести, господине, шта има да се носи доле" започе он немачки, али некако кроз нос. ,Ништа,' одговорим нагло, ,предомислио сам се, ја ћу још сутра остати овде.' ,Но заповести', изустион, поклони се н хтеде се вратити, али на мах застаде. ,Могу ли можда чим другим служити?' Двала, хвала, не 1реба ми ништа' одговорим му брзо, а чини ми се, стојим као на иглама. ,По заповести', шмркну он и већ му је рука била на брави. Ја бојаги иочнем убрусом брисати руке, па пре но што ће изаћи, запитам га, хоће ли сад уз иутући и мојим сусеткињама, да и њих чим послужи. ()н ме некако чудновато погледа. ,Тамо сам,' вели, ,био пре четврт часа, па ми је речено, да им не треба више ништа, али ако треба што да предам' — заврши значајно враголасто, ,стојим на услузи'. А зацело је мислио на какво љубавно писамце. Двала, момче' насмејах се ја, ,не треба ништа,' па онда силом почнем зевати, не бих ли како год прикрио своје нестрпљење, а да сам могао, стрмоглавце бих га изјурио био напоље. ,Ја сам то тек само онако запнтао ; можете ићи.' Он промрмља оно своје ,но заповести,' иједва се ја нађох сам у соби. Причекам мало, док се његови кораци не изгубише, провирим нолако кроз врата, па пошто сам се уверио, да у ходнику нема никога, упутим се својој лепој сусеткињи". се).