Стражилово

559

СТРАЖИЛОВО

560

Тананом се радо ствара. Руско „н" нам ио франдески Свагда кроз нос изговара. Све то, богме, брзо нрође; Споменица и Нолина! Те тако је сада опет Акуљчица што Селина. А кад једном данак сване, Крпи капе подеране. 34 Муж је вол'о а није се У пос'о јој плео био; Што му каже, веров'о је, На је ми})НО јео, нио. Живео је лепо, мирно. С вечери им гости дођу, Суседи им са женама, Те ти онда зборит' пођу. Овај пецка, оиај тужи . . . Разговору краја нема! Е, па тако прође време, Те им Ољга чаја спрема. Вечерали. Време јури, Па се свако дома жури. 35. Обичаје од старина Добра кућа чува свака, Па чим дођу месојеђе, Ево врућих ухптипака

Квас*) им нуждан као ваздух, С њиме служе баш задоста А но чину сваког госта. 36 И тако су остарели. Ал ти старац опружи се, Земљи тело, а душа му У небесне оде висе. Баш пред обед издахнЧ) је; Те свакому око сузи; Кука жена, плачу деца, Пријатељи, верни друзи. Био бољар добар, миран, Љубио га свако довде; А гробни му натпис каже: „Митар Дарин ево овде, Раб госиодњи, лежи с миром, Негда био бригадиром." 37 А Владимир кад је Ленски Завичају стиг'о свому, *) Руско ииће од јечма, ражиа брашиа и квасца.

Суседа је гроб целив'о, Над неиелом уздахн'о му, Срце му се тугом стегло. „Ох, Роог Уопск*)!" рече ти'о, „На руци сам игр'о твојој, „Кад сам мало дете био; „С колајном се игр'о твојом. „А сећам се срцем живим, „Ољгу си ми обећао, „Рек'о : — Ох, то да доживим"!... С туге Ленски једва дише, Тугованку на гроб пише. 38 Сломљен тугом на гроб пао Свога оца, своје мајке, На гробу им у сузама Пис'о песме уздисајке. Е, тако нам вишњом вољом, Владаоцем магновења И промисли силом тајном Мењају се поколења; Тако живот кипи, врије, Старо гине, ново жури, А племе нам ветрењасто Прадедовеком гробу јури; Те ће тако, у добри час, Заменити унуци нас... 39. Е, па дотле, мили друзи, Уживајте бела света! Та, живот је, добро знадем, Нежно биље трошпа цвета! Не маме ме таште слике, Што их шара у призраку! Али нерад заборављен У тавноме чезнут' мраку! Пишем, живим — џаба хвале! Но, што певам свога јада, Право, браћо, да вам кажем: Вона ми се душа нада, Кад животу чезнем вајном Ускрснућу песмом бајном ! 40 А можда ће песма моја Наћи срца, да се впне, Да на њему спаса нађе, Да на њему отпочине! Та, можда ће — слатка надо! Незнаник ми млад и чио Под ликом ми уздахнути: „Ево, то је песник био" !. .. *) „Бедии Јориче!" уздахнуо је Хамлет над лубањом дворске будале.