Стражилово

561

СТРАЖИЛОВО

562

Унапред ми хвалу прими, ГГоклониче наших впла, Што ћеш негда оживети

Моје песме слаба крила, Неговати старца дику, Залевати лаворику!

УВЛАКА.

ЦРТА ИЗ МОЈИХ БЕЛЕЖАК А. ОД ЉУБИНКА.

или смо у једној писарници. Оц је радио на кривичним делима, а ја на

админисграцији. Бно је момак у нај лепшим годинама. Пун, округлих образа, а црвен као рак. Звали смо га Ташула. У истој соби радио је и капетан Н. Човек поирилично у годинама. Сух, омален. почесто је кашљуцао. Био је добар и благ. Кад урадиш штогод, што му гове, он весело вели: «Тако ми ракију пеци! . .» Капетан је тај имао једну увлаку за иера. То је била ретка нека увлака. Сва ишарана неким ситним арабескама. Симболичан тип огледао се у свакој сличици. На врху је био анђео са раширеним, провидним крилима. Волео је ту увлаку као своје очи у глави, јер му је била спомен од неког пријатеља, кога је нрерано изгубио. Кадгод сврши свој званични носао, он извади неро из увлаке, па је увије у чисту, белу хартију, а за тим је стрпа у цеп. Никад је још није на столу оставио. Ташула је често гледао у ту увлаку. Нокаткад би уздахнуо гледећи на оног анђелка. како му чисто трепере провидна крилагнца у руци капетановој. Видело се на њему, да је имао вољу, да се ма како те увлаке дочепа. Жудња за њом расла му је све више и више. Колико је пута узвикнуо (наравно, кад није ту био капетан): еј, да ли ћу кадгод добити ту увлаку! . . Више пута кад испитује каквог кривца, усред најживљег рада баци око на — увлаку, па тек уздахне, а богме покатшто нешто н прогуиђа. Што јест, јест, али је Ташула заволео капетанову увлаку. 'Гашула је био веселе нарави. У друштву је умео тако лепо певати, да ти је било милина сдушати. Кад он запева само: Боса Мара Босну прегазила, На виту се јелу наслонила; Вита јело, право да ми кажеш: Јел' се моје драго преудало? Кад ме питаш, право да ти кажем:

Драго ти се давно преудало, Преудало и чедо родило! Од милине не зове га: сине, Већ га зове: ходи к мени, Јово! е, онда, што 'но веле, можеш га и гладан и жедан целе ноћи слушати! Али опет, усред највећег весеља, усред најбоље воље, тек би спусгио главу па би тихо прошаптао: ех, да ми је само она увлака! Нешто га је вукло к њој. Да ли они ситни резови малене апђелчади? Да ли она танка, провидна крилашца оиог несташка иа врху увлаке? Не знам! Тек је волео, неизказано волео ту лену, ту класичну капетанову увлаку. Једног вечера седим ја тако с њима у мехаии код «Плована». Ту је био и пекар Стева са својим оригиналним трбухом; мали Паја, трговац од «перја» ; па онда Совра, писар општински, који воле да «политизира» и да говори о Макдији и о Бирманима. На пољу је падао снег. Покаткад је позујао хладан ветар кроз робатне механске прозоре. У механи је било тонло. Ватра је пуцкала у плехаиој пећи, а румени пламен кроз мали отвор на нећи простирао се лагано по механици. Друштво је било весело. Жупско вино разиграло срца. Ташула је певао: Ој Миљено, ој Миљено, Двеће шарено !.. Глас му је звонио тако лепо, тако мило... ћутали смо, па смо га нетренимице слушали. Дотпао је у неки необичан занос, у неко необично одушевљење. Наједаред ућути. Видео сам, да нешто премишља. У један мах отпоче својим меким звучним гласом певати «Мајку Југовића» и «Љубу Дамјанову« .... Не знам, бар се не сећам, да сам се у таквој прилици кадгод заплакао, али тада осетих, како ми сузе теку из очију... Глас му је дрхтао тако тужно, с тако ббним варијацијама, да сам потпуно осећао тугу несрећне љубе, ббл старе мајке....