Стражилово

563

564

У један мах устаде, ухвати ме грчевито за руку, иа ме иовуче иа страиу. — Знаит ти, да ћу ја добити ону увлаку ? — Не знам! — Ех, видиш, ја знам. Слушај само, али немој се смејати. Ноћас ми је дошао на сну канетан Н. онакав, какав је! Узјахао на неку бесну кљусину, па се мучи да се н>е опрости, али кљусе падало чивтета па није да трчи, већ, мислиш, лети! Гледам га ја, а он се тек окрену према мени, махну руком, на повика: еј, Ташула, не дирај ми — увлаку! Знам, да ћеш је узети, али је мораш опет мени дати!... То рече, па ми га нестаде иснред очију Ето, видиш, увлака ће бити моја!.. Нисам знао, шта да му одговорим. Цела прича изгледаше ми нејасна, а опет доста нојмљива. Капетан узјахао на бесног коња, мишљах, то је и којекако; али коњ нагло одјури са капетаном у недођин, хм, то је мало чудновато! Па онда: мораш ми донети моју увлаку, то је још чудноватије! Да неће капе.тан? . . . Хм, хм . . Ко зна ? Смртни смо људи! . . . Тако сам премишљао, а Ташула весео, боже, весео, да пе може веселији бити. Пије, пева, збија шалу, а богме поче кројити оиако у ђору и неке стихове. Стаде певати: Стишао сам жељу јаку ... Дочепаћу ја увлаку, Ој, ој, ој!.. Воже мој! Баш ми је било милина гледати га овако расположена. Вино подишло у образе, иа му разлило по лицу још већу румен, мислиш: образи ће сад пући. Игра, пева, а све надовезује уз тапац: Стишао сам жељу јаку .. . Дочепаћу већ увлаку, Ој, ој, ој, Боже мој! II. Прошло је од то доба цигло четири дана. Баш на сами Никољ-дан дођосмо некако мало раније у писарницу. Чим смо стали на праг, Ташула баци поглед па капетанов сто. Очи му се засветлише, уста развукоше, а са њих се отиште лаки узвик: ено, ено моје лепе увлаке! И доиста, на капетановом је столу лежала она дивна, она чудновата увлака. Шта је то? мишљаХ; како је могао капетан овде оставити, кад је увек уза се носио? Мора да се нешто догодило?

Ташула као згранут отрча столу, дохвати увлаку, па је дуго . . . дуго гледао. На лицу му се сијала нека тајансгвена радост, неко необично усхићење ... Ја сам га гледао, како уж,ива гледајући оне ситне сличице, оне малене анђеле са раширеним крилима па ми беше тако мило, тако неоиисано слатко у срцу . . . У један мах чу се из каиетанове собе на дољњем спрату кукњава иомешана са неким тужним узвицима. —• Шта је сад опет ово? рекох у чуду, па сиђох доле. У капетановој соби беше нека необична журба. Стари пандур Јова дочека ме на вратима: — Божа ми вјера, господине, наш капетан оладио ! — Шта? Капетан умрво? унитах у чуду Јована. — Ја! Упокојио се! Сиромах наш капетан! И ои убриса једну сузу на образу. — А кад? упитах га тихо. — Ноћас! Лијепо сио да вечера! Шали се! Пита мене: Јовапе, колико имаш година? Ја рекох: шесет и пет, господине; а оп кроз кикот надовеза: толико је исто и бабином магарцу! Сиромах човек, баш ми га је жао! — Па после? — Иослије оде у постељу. Ја сио украј ватре, па чистим ииштољ. Оверишем га: хоће ли окресати! Тек ја запео петлић а оно из собе цикну капетаница. Уђох унутра, а капетан преврће очима, па све брекће. Виђу ја,да ће нас преварити, па брже докопах воштаницу, и тиснух му руку. Само зену, и већ је био готов ! Знаш, угушило га негато у душнику. Сиромах капетан, био је сипљив па то му и дође Ака! . . . Ето ти врага, мишљах. Нисам фаталиста, али опет морам у снове веровати. Богмеје капетан сада узјахао на кљусину и одлетеће на њој за увек од нас. А увлака? А Ташула? Хм, ко зна, шта се још може догодити? Сутрадан капетана лепо саранисмо. На гро бу је беседио једаи речит »препишчик«. Сирота удовица хтела је чак за њим и у раку скочити. Свршило се и то. У писарници пођоше послови по староме. Ташула весео па све певуца. Дочепао увлаку па се чисто поноси!