Стражилово

565

ОТРАЖИЛОВО

Весео је, задовољан, а да ли ће бити и срећан ? То ћемо тек видити! III. Морам признати, да се Ташула из дана у дан губио, откако је каиетанову увлаку дочепао. За месец дана, па ни сенка на, оног старог Тагпулу. Сав је блед, трбух се скотанио, а очи унале дубоко у главу. Не пева више. ћути, па само гледа на увлаку. Нисам га хтео питати, шта му је, јер сам знао, да ће га то увредити. Више пута сам га видио, где сам самцит шета по друму, који води иа гробље. Стане на згодно место па блене у оне сиве, магловите слике по гробљу. На гробљу се беле снежни брежуљци. Црквица се уздигла нада свима споменицима а покривена је белим снежним покровом. Тек по који гавран прне са сухе гране па га нестане међу крстовима. Ташула гледа, па се нешто дубоко замислио. Мора да га је тежак бол притиснуо. . . Тако је често у доколици посматрао то тихо, то мирно месташце. А зашто? То ће сам бог знати . . . Једног вечера седио сам са друштвом у оној истој механици код »Нлована«. Напољујеопет снег падао. Вило је подоцкан у ноћ. Друштво је весело ћеретало, певало и играло. Све је текло својим обичним редом, само нам нема Ташуле. Вадава, лепо се осећа празнина у друштву, кад њега није међу пама. Пева се, весели, али тек, тек, без њега ништа. Нема кола без кокана, тако ни весеља без Ташуле. Цигани свирају. Лети иусто гудало по оним танким жицама, мислиш, сад ће прснути. Није ни чудо, свирају „Циганчицу", своју карактерну игру. На старом сахату, што виси више келнераја, изби један сахат по ионоћи. Ветар је доста јако звиждао на пољу. У један мах се врата отворе и у мехаиу уђе Ташула. Чудо! Ни ја нисам више у њему познао свога старог друга; тако се променуо. Испод шубаре вирила је коса у неуредним, коврчастим нраменовима. Очи су му играле као на зејтину. Јаку од капута подигао поврх упшју па му се врат и не види. Хода крупним корацима по механи. Сви се згледасмо. Вило нам је чудно његово држање. У једном ћошку механе певао је Андра ишајдер ону Митину песму: Понесете л' гробу мене, Плакати немојте —

За сандуком мојим црним, Весело ми појте! Станите ми више гроба С препуним бокалом, И певајте, нек се ори: Шалај далај даном! Ташула се трже. Усне му се ночеше живо мицати, а са њих тек одјекпу бони глас: — Ох, ала иатим! Вина! Вина! »Та цео живот, цео свет санак је само, санак клет!« Ха, ха, ха! Па онда: Ионесете л' гробу мене, Плакати немојте! За сандуком мојим црним Весело ми појте! — Да, весело, весело ! Тако!Виноје добро; оно је лекар, а ја сам његов пацијент ! Пи! Па натеже оканицу. Испи је на душек. Ја стао па нит роморим, нит говорим, већ само гледам у несрећног мог пријатеља. — Охо, отпоче Ташула, ово крепи! На моју душу, ово се да нити! Вина ! Механџија климне главом, напуни оканицу па је пружи Ташули. Ташула опет натегне. Испи више од ноловигте. Крв му нагло подиђе у образе. Изгледао је, као да је онај стари, онај весели Ташула. Расположио се. Поче опет певуцати: За сандуком мојим црним Весело ми појте! . . . Али тако тужно, с тако потресеним и дрхтавим гласом, да сам осетио, како ми се сави нека тешка туга око срца . . . У .један мах стаде пред-а-ме. Погледа ме својим зажареним очима, па отпоче тихо: — Пријатељу, хајде самном! — Камо? — Не питај, већ хајде! Нисам му хтео вољу кварити. Дигох се. — Хајдемо! — Хајд'. Лаку ноћ! . . . — Лаку ноћ! одговорише остали. Изађосмо па улицу. Ноћ мрачна. Снег непрестано нада. Хладан ветар чисто ме до костију проби. Гацали смо по гомилама навејаног снега. Ишли смо главпом улицом. Свуда тихо и мирно. Ни стражар општински није на своме старом месту. Мора да се гдегод од ове хладноће склонио ? Из механе је допирала до нас песма, што је певао Андрија: За сандуком мојим црним Весело ми појте! . . .