Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Осетих, како ме нека хладна језа подиђе. Ташила сагнуо главу, па газипо најдубљиж сметовима. Беше ми га жао, јако жао! Помислио сам: зашто он пати? Да ли због увлаке ? Еј, то ниј е добро, то је жалосно ! Једна увлака а толико љутих болова у срцу! Једна обична стварчица, а толико крвавих рана у грудима! Сирома мој Тагаула! Хтео сам зазвонити код лекара 0., да му помогне, да га спасе; али нисам смео. Др. 0. човек је са штехером па оку, са белим, јеленским рукавицама. Бол се не да опипати са нежном јеленском кожом; јер др. 0. никад рукавице не скида. Симптоми се не гледају кроз мрачно стакло на оку! Ту треба ж-иве неге, пријатељске помоћи а тога код 0. нисам могао наћи. Он је добар друг у друштву, весео брат међу браћом, али утешилац, али искрен чувар у данима туге и очајања није био, нити ће икад бити! Јадна наша медицино, ти си још јаднија у рукама човека, који нема срца! Тако сам премигаљао, и још млого, млого, газећи по хрни снега за Тантулом. Мисли ми се ројиле но глави. Једна је другу сустизала. Једна је од друге била мрачнија. Од гакрипе Ташулиних чизама причуо ми се топот капетанове кљусине, а од оне сенке, која се лагано иростирала на снежну улицу од општинског фењера на кући трговца В. мислио сам е је то сугати капетан Н. умотан у бео покров; дошао међу нас, па зове Ташулу. Сависмо на лево, у оно мало сокаче, што води на гробље. Ја стадох. — Море, Ташула, а камо ћемо ми? — На гробље, одговори кратко Тагаула. — А гата ћемо тамо? — Видига, отпоче он дрхтавим гласом, ја натим, горко патим! Нема једне ноћи божије, а да ми не дође он у сну. Гледа ме својим крупним очима, па ме пита: А, гдеје она моја увлака? Знага ли ти, да сам ја њу добио под условом, да се и она самном закопа, кад умрем? Ти си ми је украо, харамијо један! Мој ме пријатељ пита: где ти је увлака? Зар тако реч своју држига? Мени је тада тегако, врло тегако! Више пута бацим је од себе, али ми тадајош теже бива! Мислим: а што је бацаш? Зар ти није жао оних малих анђела, оне ситн/божије дечице? Опет је узмем, па је г.тедам. дупк дуго гледам! Оне сличице као да оживе- пред мојим погледом. Крилашца се покрену, и ја чисто осећам, како ме благи ветрић гаиба по лицу,

чисто осећам балзамски мирис дугаа њихових? Ох, пријатељу, друже мој, ти не знага како волим ту увлаку, ту чудновату, сићушну стварчицу! . . — И опет, настави, опет се морам ње одрећи! Идем да је положим на његов гроб! Ох, ваљда ће ми тада лакше бити! . . . Пођосмо даље. Изађосмо већ и на ону чистину према гробљу. Пред нама се указа тамна слика, преко које је падао ситан снег. Ветар је ударао у лице. Пређосмо преко малог јарка, и уђосмо у то тихо место. Запех ногом о једну крстачу. Мрави ме свога подиђогае. Тагаула је нагло корачао ка брежуљку, на којем је био гроб капетанов. Гробови претрпани дебелим снегом; тек но који мраморни спомен гато ти иокаже, да је ту неко сахрањен. Ташула стаде. Саже се на гроб капетанов. Поче одгрћати снег. Више нас залепрша крилима црни гавран па га нестаде у мрачну ноћ. . . . Ташула се свом снагом одао на иосао. Ја сам га мало поиздаље посматрао, шта ради. Под неговим је рукама гакрипала танка, снежана кора, која се поврх гроба ухватила, па се тако заледила. . . У један мах се диже. Брзо извади неку малу стварчицу па је стаде тискати дубоко у земљу. Ознојио се. Зној као грангак падао му је са чела на груди . . . — Хајдмо, готов сам! Ох, сад ми је лакгае! Капетане, опрости. . . па немој вигае да ми реметиш моје тихе снове, немој . . . немој... Ташула је то говорио боним гласом. Видело се по оној лакој дрхтавици, да га је узбуђење савладало. Вратисмо се оним истим. путем, којим смо и дошли. На раскрсници стиште ми Ташула руку. — Хвала, сад ми је лакгае. Увлака је код њега! Лаку ноћ. Па оде правце својој кући. Ја се такођер упутим у свој стан. На црквеном сахату изби три сахата. Путем сам премигаљао о тој увлаци, о капетану, о Тагаули, о том ноћном походу па гробл>у, па ми бегае све као проспаван сан. Откуд, мишљах, да произведе у човеку такав пораз једна мала, готово нигатава стварчица? Да ли с тога, што је сувише поверовао својој ноћној уобразиљи? Да ли зато, што је подлегао својим сновима, што је био без моћи, да се тој павали бурне крви мугаки одупре? Ко зна? Тек је он страдао. ЈаДНИ МОЈ Ташула ! . . (Свршиће се.)