Стражилово

997

СТРАЖИЛОВО

998

ли прокдиње, или се Богу моли? Који су доле стајали, нису могли разумети. И Сципијон, који је скрштених руку непомично и немо гледао к њојзи горе, видио је, како је спустила децу своју с руку, а дечица се као бојажљиве тичице сакрише у боре хаљине материне; затим је истргла мач из недара, на један је тренутак подигла к небу у вис блистави мач, па га је онда својом рођеном руком сјурила у срца својих синова, да не остане ни колена, које би носило име издајице-вођо; с осмехом на лицу забола је затим у своје груди тај мач, који се још пушио од крви синова јој, забола га је тамо, где јој је срце куцало —- та и без мача је оно већ било сломљено смрћу миле дечице — и у последњем јој се тренутку осу задовољство по бледоме лицу, кад је видила, како јој потоком лије крв из рањеног срца, те се разлива, да се споји са руменом крвљу невине дечице. . . Кад је клонула поносита Картагињанка, саглаје главу на два мала самртника а бесни пламен начини јој ватрену круну око главе од распуштене косе. На призор овај престала се мала чета око ње борити. Загрљени су чекали, док их пламен сасвим не обузе, и док се није срушила зграда под њима. Кличући примише смрт, која их сарани под пусте балване. Ниједан није прешао на милост непријатељу. Хаздрубал је стајао још тренут-два поред вели-

ког победиоца, укочен, као да је намети, срца, крви нестало из њега услед троструке смрти његових милих. Затим скочи, рикну гласом ужаса, беса, очајања, и"баци се на Римљане као рањена звер. Отео је једном оружје те је непријатељ као снопље надао око њега. Груди му се напунише беснилом, као у тигра, кад осети крв женке своје. Пламен је вејао око њега, ватра му је пламтила у души, ватра освете запламтила је тамо Није више знао, шта чини; није осетио, како му се заболо копље у ребра, није знао, да му из срца са више страна лопи крв; самоје то знао, да су му мили мртви и да му је дом срушен; да је могао, за њих би све Римљане посекао био. Најзад му клону мишица дивске снаге; крв му високо јурне из врата и церовину поноситу, која изгуби своје гранчице, свој цвет. сруши убојно копље на земљу. Ватра се још седамнаест дана ранила на развалинама, док није у пепео претворила све, што је горети могло. И над овим гаром проклеше љуто Римљани оног, ко ће икада подићи развалине те. Имена Картагине нестало је; али бајни лик Митеин не избриса ни слава, ни победа, ни нове војне из срца Емилијана Сципијона. И тек Плиније би умео рећи, колико суза, колико уздисаја је и након дугих година жртвбвао славни вођа тај успомени лепе и дичне Картаги њанке. По С. 3. С ма/јпрског. В.

ПОУКЕ ИЗ 0 К 0 ■*|||Жезвани и насртљиви гост из Азије, колера, прети ево већ од три године, да ће и нас посетити. Преклане се размећао по Француској и Шпанији; лане нам дође у комшилук, немилице таманећи по Талијанској, а ево га овога лета већ на прагу наше домовине: у Трсту и на Реци. Не прети баш јако, али таквом напаснику није никад веровати. Него није вајде ни бегати испред таквога насртача, јер је и брз и опасан а уз то још тражи потајне путеве. Спремни морамо дочекати тог непријатеља човечијега рода, а кад стигне, не дати му, да се одвећ размеће и шири. Ако мислимо, да нам то испадне за руком, морамо добро проучити ћуд тог оиасног непријатеља; морамо га скроз познати. Користићемо се свим оним, што су људи досада о истоме искусили. Легло колери је источна Индија, и то онај

МЕДИЦИЖ Л Е Р 1, крај те земље, где је највише мочари и баруштина. У тим крајевима Индије било је од вајкада, а имаде и сада увек колере. Отуда иде редњом но земљи, кад је много киша и влаге, кад реке нарасту и ноплаве, а затим навале јаке врућине. Поплашени становници беже иа све стране па разносе клицу те морије, које у себи, које на себи, гдегод доспу, а та клица ухвати корена и развија се свугде, где је нечистоће, па заражује с нова своју околину. Тако су је разнели већ по свима деловима света. У Јевропи смо имали до 1873. године већ пет зараза од колере. У новије доба појављује се колера још много чешће но јевропским државама, скоро свакога лета, а то с тога, што сада људп путују много више и много брже него пре. Колера се код нас у Јевропи појави дакле само онда, кад је донесу путници, који долазе