Стражилово

1247

СТРАЖШ10В0

1248

лики издајник хоће да утече преко границе, није природан, тер мора доста ефекту шкодити. А то се лако може опазити, тек се упореди са овијем онај дивни призор са Деаном. Али се морамо дивити карактерима, који нам се појављују у обојици. Станко се мучи на сваки начин, да Даницу наговори; он то чини и опасношћу свога живота све док се војска примакла близу из ЈКабљака, што у пеколико оправдава ону дуљипу диалога. Дакле је љубав његова велика према Даници, што потврђује мачем, кад ју је шћио иогубити, да не би ш њом ко други рај уживао. Али је још виша љубав према круни балканској, коју му је султан обећао. Истина, у неколико се пута колеба, али и то допринаша све то већој опредијељености карактера, јер се по томе види, да се борио и да га нипгга није могло превити, па ни — љубав, која све може! А кад се шјетимо оне жеђи за славом, којом је пошао на војску у помоћ Скендербегу, оне мржње, која га је из Жабљака с очиног огњишта гонила, јер је тек треће лице на књажевском двору, ту немоћ љубави оне велике према властољубљу ми разумијемо. Такођер разумијемо Даницу и оправдавамо. Даница страсно љуби Станка и с тога се најпослије лаћа мача, да га погуби, да га тијем сачува од велике срамоте, јер ка-ко би она могла љубити Станка нод теретом толиког злочина и толике срамоте? Она љуби Станка не само физичнога него и душевнога, какав јој се у срце и душу усадио. Али сада Станко је физични остао исти а душевни није. Догодила се у њему таква промјена, да је држала, кад јој је Марта нрва јавила црно издајсгво, да је поманитала. Кад тамо, грозна истина! И Даница улаже све силе да поврати Станка, што је био; а како не може успјети, хоће да му живот одузме у намјери, да отклони од њега велику срамоту, јер она њега једнако љуби. Него ћемо их ми још једном виђети и нослије великог злочина Станкова у трећем чину. Издајица је подигао турску војску на Црну Гору и на Љешком пољу бој се бије. Даница и Марта носе по кондијер воде и вина, да рањеницима помоћи пруже, и пружају им је. Црногорци сузбијају Турке и већ између рањеника налазе наше Косовке ђевојке и Турака. Ту је и Станко, па кад угледа Даницу: говори: Је ли оиа? ил' сјен н>ена, Што се вије по разбоју? Или гени Црногорства

НаВјештава пропаст моју ? ...

Мало воде, Црногорко! Даница. Мало воде ? . .. оно ко је ? Је ли машта, Боже свети! Да л' ме око вара моје? и пружи му кондијер, Станко пије а Даница му не да више. Ни кап више! Крста, Сриства издајниче! па га пита пријекорио: ту си сада, књаже и владару од Балкана? А он њој : Ја се хтједох горе припет' Па гром сретох у висине! Еј, }шдиј' сам и овако Него иузит у низине!. . . Даница разјарена виче, ко је витез да посијече издајника! . . . А Станко је кори: Хршпћанскијех чујеш р'јечи Тјешитељке рањеника!. .. Даница. Рањена сам усред срца! Рањена сам усред душе А рукама све твојима, Што ми срећу истргнуше!... Станко јој говори, да се свети, а она: Да се светим! ? то не могу, Мој несретни вјерениче! Љубав права, љубав чиста, Ни у гроб се не одриче!. .. Да се светим?! Глас љубави Првобитпе то ми брани! Твоја су ми мрзна дјела А мили ми твоји дани!. .. (па му подиисе главу и даје да лије.) Сганко. А, овакве у рај нема! Опрости ми, жено света! Даница. Кајеш ли се, што се роду И хришћанству ти одмета? Станко затеже одговорити, а међутим прилети Угљеша са два Турчина и однесу Станка рањена, ко.ји с рамена Турака одговара Даници: Не кајем се! али жалим, Што не шћеде моја бити! Но се и још надам, да ћеш У Скадар ме походити!... Даница остаје сама, иа се ћеши свршетком: Станко оста у животу а побједа је црно-