Стражилово

1249

СТРАЖИЛОВО

1250

горска. Све је добро, само њезипо биће што је празно, без икакве цјели. Још како бк преживјела покор Станков страховити! Рече: да се и још нада, Да ћу њега походити . . . Као добра вјеренида Ја то морам учинити! Али како ? Морача се У језеро бистро слива, А оно се у Бојану Нред скадарски град излива ... 0 Морачо, вјечни доме, Причувај ме од пећина, Док у крило језера ме Твог не предаш плавог сина!... Пак ће оно, као ђевер, Довести ме испред града Ето тако походићу Вјереника мога млада!.. . Па скаче у Морачу, и тако свршава ова љубав, у колико је мени познато, сасвијем оригинална на позорниди а одиста ријетка и у животу, али на сваки пачин у цјелини и у појединостима психолошки истинита и природна, те сасвијем оправдана и разумљива. Послије толиког злочина Станко се и још нада, да ће га Даница слиједити, а Даница, да ће се Станко покајати! Заиста је силна моћ Даничине љубави, која се тако иостојано бори до пошљедњег часа на подлијеже ошјећању части и очајању; као што је велика енергија демонска у Станка, који се толико опире своме анђелу хранитељу, својој тако љубљеној Даници. Тако у Даници стијече српска књижевност карактер, какав не знам да ли има које друга књижевност; али на сваки начин карактер, који ће се не само у српској књизи шјати, док српства буде, него који ће српство застунати у свецкој књижевности у збору најшјајнијих карактера, што је умјетност кадрабилапроизвести. Али и Станко није сасвијем црн карактер,

како изгледа. Није само властољубље, није сама круна, која га нагони у Турке. ГЈрије свега он се брји више Латина него Турака, а ђорђе, нашљедник престола, хоће да се жени дуждевом ћерком, па се боји лукавства латинскога. Друго, он је сасвијем увјерен, да се Црна Гора не може одржати спрам сили турској. С тога хоће да се потурчи па да буде цар султанов на Балкану, и тада Скадар ћу главним учинит градом, Пољепшат Зету умнијем радом, Рају ће она подобна бити, Српске ће виле по њој се вити. .. Мисао је дакле одиста велика водила Станка; у оном тренутку није било друге спасоносније одлуке осим Иван-бегове. Што пак Станко није могао уважити ову, коју Даница онако живо застуна и брани, томе је крива себичност Станкова, који хоће да носикруну ; а морамо признати, да га доста извињава и младост, која није могла имати довољног државничког искуства. Тако у Станку имамо преставпика оне велике партаје у српскоме народу, која је у мухамеданству тражила спаса своје власти противу османлија туђина, — оне властеле српске, која се успјешно опирала у Боени и Херцеговини османлијству туђинству до нашијех дана, у којијема се почела била братимити и спајати опет нреко Градашчевића и Ризванбеговића са Ивапбеговијем потомцима, са Црногорством, нреко владике Рада, славпог претка ијесникова. Иа сваки начин цјесник је великијем пјететом сликао Станков карактер, тер и ако га осуђујемо, и ако му се радујемо његовом неуспјеху; пе можемо га мрзити а још мање гадити га се. И Станко остаје достојан оне трагичне љубави Даничине. Једном ријечи, према генијалној замисли цјелине ништа мањом генијалношћу су и карактери Станка и Данице изведени, што се из овога извода дотољно може надозрети.

(Свршиће се.)

Л. Томановић.

БЕЛЕШКЕ 0 „ФИЛОЛОГИЧКОМ ИВЕРЈУ".

Господин Т. Маретић у „У}епси" пише изврспо са потпуним знањем о рђаво скованим речима у хрватском језику, истребљује германизме, те учи читаоде „Венчеве", шта једобро српски, а шта није. Заиста од овакових изврсних бележака имаће читаоци „Угепса." велике користи. Држим, да не ћу

никога увредити, ако коју бележку кажем о „филологичком иверју". Белешкама овим мислим само где где што допунити, што .је г. Т. М. превидео. 1. У 33. броју овогодишњега „УЈепса" на стр. 526. тт иш е г. Т. М. овако: „Ирема немачким сложеницама: вговатаеЈИ, СгговвћашПег, НосћтеггаЉ