Стражилово

1233

СТРАЖИЛОВО

1234

световала, да будеш мирна, сасвим мирна, па ћеш за кратко време увидити, да сам ја имала право." ,,Али ја не умем да будем мирна." „Онда ћу те ја томе паучити." ,,Па шта треба сад по твом мишљењу ја да чиним?" ,,Да ишчекаш поруку од Радивоја, која без сумње мора скоро стићи." „Хоћеш ли још о томе да говоримо?" „Докле год теби буде по вољи. Па реци ми одмах, ко је позивао госте?" „Јован, као обично". „А ко је писао позиве? ' „То знаш да је од вајкада мој посао, па тако је било и овом приликом." „Е, онда није могуће, да си ти за н.ега заборавила нанисати позив." „Боже мој, теби је још до шале." ,,Не, збиља, ја само хоћу да те правилно испитам." „Па шта хоћеш још?" ,,А да није Јован случајно заборавио Радивоју позив предати?" „Не, то се није могло* десити, јер кад је Јован пошао њему, срео је доле код степена Петровића, па како је овај рекао да иде Радивоју, замолио га је, да му нреда позив. То ми је сам Петровић приповедио." „А да није Петровић случајио смео с ума, да треба да му преда позив." „Предао га је, јер ми је још казао, да ми је Радивој поручио, да ће зацело доћи." „Па колико је дана прошло, како ти ниси видила Радивоја." „Три пуиа дапа." „Додуше то је велики размак времена." „Немој ми се ругати. Да си ти на мом месту, и теби би било исто тако као мени." „Хајд, хајд, ја само теби кажем, да ти Радивоја осуђујеш бадава, али зато ћеш га пред-а-мпом молити да се не срди." „Дао би бог, да ти имаш право, а за то ћемо већ лако." „Не води бриге, све ће бити добро, а сад ходи да заједно што одсвирамо". И за кратко време седиле су обе код гласовира. * * „Здраво, Радивоје!" зачу лечник Радивој Радић где га неко викну по имену, осврте се и угледа свог друга.

„Рле Мише", рече, нружив му руку, „кад си стигао?" „Сииоћ. А камо ти тако журио?" „На жељезничку станицу". „Далеко ли ћеш?" „Само до С." „Идеш ли каквом болеснику?" „Не, већ приватним послом". „Па кад смо се већ овако пашли, отпратићу те до станице." „Видиш, то је паметно; бар нећу ићи сам." „Реци ти мени", започеће Миша Стојигаћ, економ из Н., „да ниси ти иаумио да се жениш, јер то су у младих људи најприватнији послови. Додуше ниси рђаво иошао; у С. веле да има и лепих и богатих девојака." „Вараш се, брајко, није ми женидба ни на крај памети." „Гле гле, још ће се ваљда и обистинити оно, што сам за тебе чуо." „А шта си ти то могао чути?" „Та рекоше ми, да си овде баш опако озбиљно неку врло лепу девојку заволио." „Рекли су ти лаж." „Та немој ти мени врдати. Онај, од кога сам ја чуо, чини ми се да је добро извештен. Зато, брајко, ако је што у ствари, не оклевај, жени се. Ето угледај се на мене; сад ће некако да се иаврши три године, како сам се оженио, па ако тако и дал>е устраје, нећу се никад покајати " »Махни се тога, па окрени други разговор,« рече Радивој тужно. »Та гле сад, није то махни се, већ мене то занима. Готово ме је жао, што смо већ близу станице, а као да је и време, кад влак стиже, већ сасвим одмерено, иначе ти баш не би тако на брзу руку остао миран; али већ наћићемо се ми, кад се вратим. Па кад да ти се надам?" „У недељу." „Тај дан је, чини ми се, неки венчић?" „Имаш право." „Па хоћемо ли се наћи тамо?" „По свој прилици." „Гледај, да одржиш реч." „Као увек." Таман то доврши, а опи стигоше станици. Још једно збогом и пријатељи се растадоше. На два дана иза тога, састали се но уреченом договору на венчићу. Како Миша није био играч а Радивоја тог вечера беше напустила воља да игра, одопте обојица у трапезарију, нађоше згодно место, како им не би