Стражилово

1235

СТРАЖИЛОВО

1236

при пролазу нико сметао, седоше и разговор се заче: „Јеси ли са женом дошао ?" упитаће Радивој. „Наравно." „Па каво она не дође навенчић?" „ Још је, вели, уморна од пута ; а знаш како је, матер није видила неких седам месеци, па ту ти онда разговору никад краја. А да видиш, не мари ти баш ни она за игру као ни ја." „Па зар јој је било право, што си ти дошао овамо?" „Рекао сам јој још, кад сам се нашао с тобом, да смо се договорили, да се овде састапемо, па ме је још сама данас опоменула, да треба да идем." „Јеси чуо, ти имаш краспу жену. Баш можеш о срећи нриповедати." „А шта стоји у том погледу твојој срећи па путу?" „А ко би то знао? Готово да запевам ону песму, ил не да ђаво, ил не да бог." „На говори, да чујем, шта је то било с тобом. Та ако се мени нећеш исповедити, да коме ћеш?" „Хајд нек буде, кад није друкчије, право велиш, теби могу све рећи?" „И ја мислим." „ИГто да одуговлачим, кад се све даје исприповедати са неколико речи. Не знам, да ли ти знаш овде неког Иавла Мостића?" „Само из чувења." „То је врло богат човек и тргује на велико са раном. Већ је јако стар а није био млого млађи пи онда, када се по други пут оженио са доста младом женом, која му је, пошто је рано умрла, након себе оставила кћер. Ту његову јединицу сам, видиш, ја заволио, и мислио сам, да и она мене воли и — укратко: надао сам се, да ћу бити срећан." „Па?" „Па сад ствари стоје тако, да се ми пикад више нећемо видити." „ГХо свој прилици је њен отац узрок томе." „Не, већ баш сама она." „Како то?" „То ти не могу рећи. Не теби, већ никоме. Само ти толико кажем, да сам у њој гледао пајсавршенији створ, и по спољашњој лепоти и по души па сам се разуверио." „Та није могуће." „Не смећи с ума, да ти све то ја казујем." „Можда те је ко преварио."

„Тек нећеш мислити, да сам тако лакоуман, да бих се дао ма чим нреварити. Не. Ја сам се сам осведочио. „А лепа је, велиш ?" „Као анђео." „И ти си мислио, да јо.ј је и душа исто тако лепа?" „Било је, кад сам мислио, да ће ми сав свет завидити на том бесцен-благу; али све је нрошло, ја је морам заборавити." „А да ниси случајно пренаглио? Да је ниси бадава осудио?" „Ја имам узрока да верујем у то, да нисам." „На зар баш нема ништа, што би могло ту ствар иоправити?" „Ништа. Све је прошло. Ја морам све заборавити. То је у том иогледу моја последња одлука, а ја те молим, да с тим будемо готови једаред за свагда. Окренимо сад други разговор." „Дозволи још коју реч. Реци ми, је ли се удала та твоја неверница?" „Није још, ал тек што није." ,,А знаш ли, шта би било најнаметиије?" „Шта ?" ,,Да се ти ожениш пре нег што се она уда." „То не могу." ,,Шта, још су свеже ране?" ,,Не зато, већ што ћу одсад тешко коме веровати." ,,Ал ако бих ти ја нашао девојку, којој би могао веровати?" „Махни се, махни се, ноиуди је срећнијем од мене." „Којешта Та море, то је девојка баш онако пред кума." ,,Баш зато." ,,'Га не будали. Послушај ме на се нећеш кајати." ,,Окани ме се: буди уверен, да ме бар за коју годину иеће моћи нико приволети, да се оженим." .,,То није паметно. 8ар не знаш, да се код нас мушкараца та болест, коју називају љубав, најбоље лечи женидбом ?" ,,Ја не бих умео никог варати." ,,Па ја те тиме и не нудим. Па онда, зар ти не мислиш па то, да твоја стара мати треба одмене ?" ,,Још те колико. Мене боли, што ће она морати још неко време сама истрајати; али шта ћу, кад тако мора да буде."