Стражилово

СТРАЖИЛОВО

1238

„Наравно. Кад се теби прохтело, да тужиш као баба у запећку. ,,Не рекох ли ти, окрени други разговор." „Е мој брајко, ако ти мислиш, да ћу се ја дати заплашити твојим одлукама и забраном, онда се љуто вараш. Бол,е ће дакле бити, да се лено и паметно о томе разговарамо и даље." ,,Али ти се опет вараш, ако мислиш, да ће од даљег таквог разговора бити каква берићета." ,,Не варам се ја; јер ти треба да знаш, да су и мене иа тај начин оженили, на који, видиш, ја сад хоћу да оженим тебе. ,,Шта велиш?" „Па ја доста јасно говорим." ,,Ти да си се тако оженио? Та то није могуће." „Да, да, тако је, као што ти рекох, немој ме гледати." „И ти си, пре но што си се оженио, другу волио?" „Да, и још како волио." ,.Па та те је напустила и удала се за другог." „Јесте. Као што видиш, и мени је усуд дао судбу сличну твојој." „И ти си се одмах оженио?" „Отприлике па по годиие." ,,Па волепт ли ти твоју жену?" „Као очи моје," рече Мшиа тако одушевљено, да је Радивој био сасвим уверен, да је из његових усга чуо праву истину. „Чудновато." „Није то чудновато, већ сасвим природно. Тако, видиш, бива у животу. У ромаиима је наравно друкчије. Тамо се тако шта трагично свршава; али веруј ми, да је овако и паметније и боље." ,,Коме може бити." „То мож,е бити свакоме, ко само хоће да му буде. Зато ти јаи саветујем, да се ожениш." ,,Не не. То не иде." „Та ја знам, да си ти од заманде био са-

љалица. Ја те најпосле и не нудим, да се ожениш за недељу две дана, али учини ми бар то, па хајде с иама, кад ми иођсмо у Н., тамо ћеш видити ту" девојку, коју сам ти ја већ давно наменио." „Од тог посла неће бити ништа." ,,А као зашто?" „Е ти си баш права налепа. Море разумеш ли ти, шта је то, кад ја кажем: ја нећу да се женим." ,,Та ја то доникле разумем, т. ј. разумем, да Нећеш сад још да сежениш; али можда ћеш добити вољу на то за неколико месеци." ,,Па имаћемо кад о том разговарати. А сад, тако ти бога, престани о томе, јер још мало па ћу те морати напустити." „Не, ни за главу; не знам, шта бих ја овде сам. Него упамти, да ми тај разговор данас нисмо свршили. Нећу баш да кажем, кад ћемо га наставити, али доћи ће време и за то. „Добро, добро, идемо да видимо." ,,Тако је. Али дај да наручимо вечеру; у разговору готово заборависмо, да треба јести. На збил>а, кад је реч о вечери, имаш ноздрав од моје пунице и жене, да иам дођент сутра на вечеру". „Хвала. Хоће ли још кога бити?" „Зашто ниташ то?" „Та нисам баш расположен за друштво, па ако ће бити и млађег света, онда бих те молио, да ме код твојих извиниш." „Којешта", упаде му Миша у реч, дођи ти само, свако ће себи већ наћи друштва, а теби ћу увек ја и жена ми бити на расположењу. С нама можеш како усхтеш." „Е, кад је тако, онда примам." „Таман је то довршио а иред њих стиже момак са нарученом вечером. По вечери су још мало разговарали о разним свакидањим стварима па онда се крену сваки својој кући. (Наставиће се.)

ОХ, НЕ ДАЈ СЕ ТАКО ТУЗИ...

ж

х, не даЈ се тако тузи, Мушки сноси црни јад! Нрво лето вратиће ти, Што ти оте зима сад.

(X. ХАЈНЕ.)

А кол'ко је остало ти, А како је свет леп, гле! А штогод ти мило само, Смеш љубити све, све, све ... В. Бранчић.