Стражилово

1239

ОТРАЖИЛОВО

ЦРТИЦЕ УГЉЕНОМ. () Д X Е Н Р И К А Ш Е Н К Ј Е 1! И Ч Л. € ПОЉСКОГ НРЕНЕО РАЈКО. (Наставак.)

ГЛАВА ЧЕТВРТА, којој бд могао бити паслов: Звер у клопци. Носле тога на неколико дана, не сећам се добро, да лн после пет или шест, седили су у „госгинској соби" глуииначке крчме кнез Бурак. одборник Гомула и млади Репа. Кнез ухватио за чапгу па ће рећи: — Шта се, врага, гложите ни око шта! — Ја опет велим, да се Вранцуз не да Прусу дерао се Гомула, ударајући песницом о сто. — Мани Пруса, лукав је, псето ! — одговара Репа. — Та ништа, што је он лукав! Турчин ће помоћи Вранцузу, а Турчин је најјачи. — Шта ви знате? Најјачи је Харубанда (Гарибалди). — Није него још нешто ... Какав Харубанда? Где сте опет тога нашли? — Што да га тражим? Као да нису говорили људи, да је нловио по Висли на бродовима с великом војском. Није му се само у Варшави пиво допало, јер је код куће на боље научио, па се за то вратио. — Немојте булазнити којешта. Сваки Шваба је Чивутин. — Молим вас, Харубанда није Шваба. —• Да шта је? — Хм? Шта? Цар, да шта би био. — Страшно сте паметни! — Но, и ви сте ми иаметнији! — Па кад сте тако мудри, реците ми, како је било презиме првом човеку? — Како? Па Адам. — Е да? То му је било име, али како му је било презиме? — Шта га ја знам. — А, видите! А ја знам. Презиме му било „Скрушила". — Мене ћете ви залудити? — Ако не верујете, а ви слушајте: „Звездо мора, што с' Господа Млеком својим дојила! Смрт си, што ју свету нан'о Први човек, скрушила". — А, зар није Скрушила? ■— Душе ми, јест. — Боље да се то пије — примети кнез. — У здравље! — У здравље! — Хајим!

— Шулим! — Спаси Бог! Испили сва тројица, али како је баш тада трајао француско-пруски рат, бацио се одборник Гомула опет на политику. — Маните то! дед још једну! — рече мало затим кнез. ■— Спас' Бог ! — На спасеније! •— У здравље! Нагнули наново, ал како је био арак, Репа је већ мало ухватио, па треснувши празном чашом о сто, иримети: — Е баш ваља! Да се болан лечиш! — Онда још? — рече Бурак. — Наспите. Репа је био све црвенији, Бурак му иепрестано доливао. — Макар што ви баците џак иасуља на раме, опет би се ви бојали поћи на војну — пецне кнез Репу. — А што да се бојим? Кад се бије, нек се бије. — Има малих на су јунаци, а има великих и јаких, па су кукавице — нримети Гомула. — То је лаж! — плане Репа. — Ја се никога не бојим. — Ко зна? — опет ће Гомула. — А ја вам кажем — одговори Репа, показујући песницу као сомун хлеба — да вам опипам ребра, расули би се као старо буре. — Можда и не би. — Хоћете ли, да вам нокажем? •— Ман'те се — умеша се кнез. — Ваљада ћете још за кике један другога, шта ли?... Дед још по једну. Пили су опет, ал Бурак и Гомула само ноквасигае уста а Репа истресе чашу арака на искап, да му је око засузило. — Сад се пољубите, — рече кнез. Репа се расплакао, кад се почели грлити и љубити, а то је био знак, да се добро поднапио; затим је иочео запевати и нарицати за телетом, што му пре две недеље мањкало. — 0, како је красно јуне Бог узео! — јадао се кроз плач. — Но, немојте тако жалосно! — рече Бурак. Збиља.. . дошло писару од уреда, да ће дворска шума нрећи на општину.