Стражилово

1343

1344

Феничани су веровали, да је свијет у почетку био опћи каос, који је у себи садржавао двоструко биће: аер тминеиаер д у х а и да се из здружења овог двога породио Мот или Муд, из ког произиђе зачетак или клида свију створења, и тако постаде васелеиа. Калдејци и Асирци су вјеровали, да јеприрода свијета и ствари вјечита. Тако по неким писцима. — Други нам доносе космогонију врло замршену. Н. пр. Берозус доноси један систем јако мутан.') Отприлике ево што у битности садржи: У неко је вријеме васелена била покривена тминама и водама и садржавала је у себи животиња и монструма (горопада) од најчудноватијих облика. (Сад сљеди описивање различитих животињских необичних облика, којих су слике бојадисане особитом приљежношћу у храму Белову у Вавилонији). Даље продужује Берозус: будућ се та разнолика бића и ствари заједно помјешали, приђе бог Бело и пресјече женско на двије поле. Из једне учини небо а из друге земљу, па онда умори све живине, што су онда ностојале, придодаје исти Берозус, да обичава говорити о нрироди онакових бића алегорично Бело посље разгпавши тмине растави небо од земље и уреди величанствени свијет. Тада све живине, што не могоше подњети сунчану жегу, подлегоше. Онда Бело видећи, да земља остаје нуста без живота, премда плодоносна, заповједи једном божанству, да оиу крв коју ће он нацједити из своје сопствене насјечене главе, помјеша са земљом и створи човјека и животињу, која ће моћи живити у оној атмосфери. Посље Бело сам створи сунце, звјезде, мјесец и пет планета, што су старим народима познате биле. Иранци (Бактријанци, Миђани и Персијанци) држали су. да је свијет створен од вишег једног бнћа у шест крати или иеријода времена и у најпоследњем је створен човјек.' 2 ) Сли*) Писца А. Полисторија је заслуга, да смо то сазнали од Берозуса. 2 ) Познатнамје дуализам код Иранаца: Аурамазда (добри бог-створитељ) и Ангроманиус (зли бог-рушитељ). Ваљало једакле протумачити, како да постоје ова два бића једнака субстанцијом а једно другом инак непријатељска: усвојило се, да нису постојали од искони, него да су потекли из нечега, што је пре њих било, а што се назвало неограниченим временом и простором! зарауна акарана, у чему је све и у којему све, што постоји, битише. По науци у тексту Венди-дад из зарауна акарана происходе четири елемента: свјетлост, тмина, ватра и вода. Створење ових ствари постаде из ништа путем изговорења створителне речи хоновер, која, премда варауна акарана замишља се као без живота и

чно су вјеровали стари Етрурци, ако ћемо вјеровати шареним и двоумним причама о вјеровању тог парода. Код Индијанаца су различита била вјеровања. Код Будиста је била у преваги наука о исхођењу или еманацији свијух сгвари из једног вишњег непромјењивог бића Нирвана т. ј. из празноће, из чег се све рађа и у које се све новраћа, па и иста душа човјечија, која уништавајући све своје способности треба да се утрне и да постане Нируна (т. ј. једно по себи ништа). Нирвана или празноћа обима троструки свијет т. ј. један без облика из етира, други духовних облика свијет а трећи тварних облика свијет. Код истих Индијанаца многе су науке постојале о постању свијета; вриједно је споменути Санкија науку, по којој се свијет постеиено из једне праматерије развио, и ту материју није Брама могао створити, него је Брама од ње створен и подложанје боли, старости и смрти. Природа се вјечито препорађа, твори нове облике, да их опет уништи. Санкија наука обарала је у неколико суста.в Брамин изложен у старим Ведама (светим књигама). Како су дакле сљедбеници Браме или Браминци вјеровали? Они су вјеровали у једног вјечитог прастворитеља свијета Браму, преко којег персонифициране природне силе и бића управљали су свијетом, као: сунце, мјесец, Индра (т. ј. обим свода небескога — ^гтатепкгт). У десетој пјесми Риг-Веде ево што се може читати о створењу свијета: »Из почетка ништа није постојало, нити биће нити небиће, ни небо ни фирмаментум.') Ваљда је била вода или пучина предубока? Онда није постојала ни смрт ни бесмрће, пије било ни дана ни ноћи, само је једно дисало у себи самоме без одушка. То је био заметак или клица у свом завитку и доби живота само усљед топлине. Затим се породи жеља, што бијаше прво сјеме духа. То је веза, за коју су мудраци са својим проматрањем и расуђивањима докучили сазнати да постоји између бића и небића.« Синези (Китајци) пак о створењу свијета неособно, ипакје самостално божанствено биће, хсоје само за себе иостоји, има свој дух и једно тјело пуно свјетлости (види: Л^еЈбз, Бећгвисћ (1ег \У"еН&е8сћ1сћ1зе I. Вап(1 1. НгД р. 475. друго изд.) 1 ) Ове нас рјечи подсјећају на сличност, коју назиремо у првим стиховима Генссиса: „Онда није постојало ни биће ни небиће, ни свијет ни небо, нити икаква ствар горе или дол>е, ни вемља ни вода, већ само иешто тамно и ужасно.