Стражилово

1УО I

1 (ЈОО

»Нрођи се, ђурђијо, кукања; нежа ту заиомагања, већ »Да бог да проклет био, бабо, ако ме њему .издаш ! Волијем најгоре муке мучити и на њима умријети, него свој образ и поштење изгубити!« »А, моја шћери, знаш, која је псина бег; многе сам муке премучио, ама нијесу биле оваке. Ласно ми бјеше с Турци се инадити, ласно ми бјеше с њима се поклати, ама кад ми раскона кућу и погази образ и поштење, то не могу преживљети. Волијем, да ме на колац набије, него да. видим, да ми је кућу раскопао. Знаш, ђурђија, шта нас обоје чека, па не било ти нросто мајчино млијеко и моја мука, ако изгубшп свој дјевојачки образ и поштење.« »Ја идем да бјежим, да ме душман не ухвати«. »Немој, ђурђија, сад, већ кад зора сване, а ти хајде с Богом, ајаћу остати, па шта ми Бог даде, једном се мора мријети«. »Ја ћу пут Сарајева, па у Чајниће, а ти јави Илији, па ако га је воља, нека дође замном«. Тако уговорише отац и шћер. Легоше да спавају. Али гдје ће сан на очи! Није још ни зора сванула, а око куће Тодорове нешто шушка, као кад вук гази преко лишћа и грања да се увуче до куће и кланице, па да уграби које јање, јали што друго. Нико се јаду не осјећа. Још неће ваљада ни зора синути, а сунце ће крваву дану очи отворити, да гледа покор и несрећу у Тодорову двору. Устаде Тодор и ђурђија, бацише крст на се, помолише се Богу, како је већ које умјело, иа 113Пђе Тодор на двор. Али тек што је отворио врата, грунуше наоружани бегови кавази унутра и завикаше: »Гдје ти је шћер?« Врисну ђурђија, па кроз Турке пројури, те полеће низ брдо да бјежи и била би утекла, али су у женске слабије ноге па не моготпе мушкијем утећи. Ухватипте је, метуше је међу себе, па је поведоше у нову бе.гову кулу. »Бабо! Бабо! Илија! Илија!« — викала је ђурђија, отимајући се, али је јача сила савладала теје одведоше, тек само што се још из даљине чуо одјек. А Тодор? Еј тешко оном, ко се назове оцем, па још кад га овака судбина и песрећа снађе! Онемио је па не зна да говори, нити може ногом да макне; укочио се па гледа, гдје

му јединицу шћер воде. Као овцу кад воде на клање, тако његову шћер воде на грозно мјесто, гдје ће изгубити оно, што се не да ни благом ни мудрости стећи ни купити. Тек кад се мало разабра, видје. да иема ђурђије, те полети своме песуђеиом зету а ђурђијином вјеренику Илији, да му каже, шта се догодило са ђурђијом. III. Стоји кула Ченгићева под Игманом, као соко на сгијени. Онасана је зидом, а сам је голи камен, да га не би цареви топови могли порушити. Капије држе гвоздене алке, а изнад доњијех се подрума уздижу осам одаја, по којима бијесни бег шеће. На прозорима су демири, а преко њих су превучени ситни мушеваци. Све је то раја знојем, крвљу и сузама камен по камен вукла, камен по камен слагала, док се није ова кула подигла, да буде сигурније мјесто, гдје ће јадна раја још оно мало осталог живота да остави. У одају, што је западу била окренута, затворили су ђурђију. Слуге су је служиле, нудили су јој да једе штогод хоће, а ђурђија је сјела на миндер и горко клела и они дан, кад се родила. Превалило је нодне, а њој нема никакве помоћи, гато је очекивала. Сваки је час изгледала, да се отворе врата и да јој се милост укаж.е. Али од кога очекује милост? Зар од бијесна Турчина, коме очи горе страпгћу; који нема милости спрам никога; који иде само да угове неситим жељама свирепа срца. Скоро ће и сунце да сједне. А ђурђија провукла главу гроз демир, па кроз ситан мушевак гледа, како сунце оставља златне трагове. Очекује ђурђија ноћ. Зар се нада, да ће је Илија избавити? Спустила се ноћ. Све спава и све је мирпо. Слуге се бегове тегле на меким душецима. Само Смаил не може да заспи; страст му душу мори а срце му гори. Не спава ни лијепа ђурђија. Та она чека, да је избави Илија. Већ је и јација прошла а бег узе мали жижак, па тихо прође кроз одаје и дође до врата, иза којих је била ђурђија затворена. Одврие браву, па уђе унутра, а за собом опет затвори врата. ђурђија се трже, видје бега на сва нретрну.