Стражилово

1589

СТРАЖИЛОВО

1590

Полако умиљавајући се дође бег до ђурђије, а опа јадница се збшга у једно ћоше. »Џанум влахиње, како си красна као да те хурија родила!« Усправи се ђурђија па опггро погледа бегу у очи. »Таман си створена за беговицу, а ие за рају« — рече бег и остави жижак на пећ. ћути ђурђија, па оштро погледа бегу у очи. »13ала никад нијесам видјео ваке лијепе влахиње, као ти«. И новуче је на миндерлук. ђурђија се снажно одупре а бег ју пусти. »Како те моје очи видјеше, лијепа влахињо, на мах остадоше на теби. Хајде се потурчи па остани у мом харему, да будеиг беговица и да те раним медом и шећером.« »Молим те, беже, господару мој, на час теби части и господства, пусти ме само моме сиротоме бабу.« Насмија се Турчин, па се приближи ђурђији и хтеде је помиловати по бради, али га ђурђија снажно одгурне од себе, да је три корака од ње одскочио, а у томе плану пушка са двора кроз прозор. Прво једна, на друга, обадвије пробију шише, али никог и не ране. У томе Смаилове слуге излећеше, зачу се нека галама. Пукоше још неколико пушака, па се све умирило. Тада ђурђија помисли, да су јој слуге јали оца јали Илију убили. Врисну и полеће на Ченгића: »Проклет да си, харамијо ! Да Ног да у овој

кули не видЈео смрти, нити те ова земља примила у се ! . . .« Хтеде још нешто да каже, али се запалише бегу очи, зграби јадну ђурђију, жижак се угаси Наде ђурђији образ и ноштење! И данас се простире Благујско поље, ливаде се шеницом лелујају, али нема више ђурђијине руке, да шеницу жање и да пјева, да и тице застану, па да је слушају. Нема више Илије, да ђурђији помогне жети. Паде Тодор бранећи свој образ, паде Илија отимљући своју вјереницу а ђурђија нађе смрт у хладној Босни. Вали је однијеше, Бог зна, гдје ће јој гроба бити! А Смаил ага Ченгић? Бог му је нлатио. Оставио своју кулу и отишао у Херцеговину те у Дробњацима му једног дана под шатором одсјекоше главу. Нема ни пуних педесет година, како је кула сазидапа, а данас су развалиие. У њој нема живе душе, само што кравари, што чувају краве, кад их непогода снађе, угоне своја говеда у кулу Чеигићеву. Ноказаше ми ону одају, у коју је ђурђија била затворена, рекоше ми, да се зове »Арапова одаја.« И нико није смно у њој нреноћити, јер веле, но цијелу се ноћ чује нека вика као клетва. Када дуне вјетар од Сарајева, заљуљају се труле развалине Тенгићеве куле а кроз пукотине зазвижди ваздух, а то звиждукање изгледа као клетва, јад и плач јадне раје.

Боашдар П. Вршчанип.

ГАЗДА-ЛУКА.

(ПЕТЕФИ.)

уда тако журно, газда-Лука? „Идем у бирц . . . сто јој њеиих мука: Жена ме је наљутмла здраво, Зато идем баш у бирц управо. Нег је сретна, што сам план'о ома, Те не могох.да останем дома, А било би, било чуда, јао: Бих јој поган језик ишчупао!"

Да зле жене и —- слушкиње горе! . . . Шта 110 селу само не говоре: Не би, веле, иш'о газда Лука, Ал га Јкена хтеде да — чибука.

Газда Лука седи, пије . . . Већ је ево и време јације; Сад тек уста и кући одшета Сад ће бити тамо сијасета. Ал гле ево, већ се натраг ври'о, — Ваљда ј' слатко оно вино црно? „Опет жена чантрати ми узе, Али сам јој и натер'о сузе ! Сад ћу пити, док ми мира не да Нека пукне бештија од једа. * * * Опет поган, слушкиња нроклета . . . Већ сам сутра слушао од света: Није газда-Луки до бокала Већ га — жена — метлом истерала. ^ В. Брашшк.