Стражилово

1591

СТРАЖИЛОВО

1592

МИЈА БРОДАР.

Дописи, „припослана" и друге ствари. Прошло од дрквеие скуиштине неколико недеља. Парохијал се купи по селу, а о школи и парохијалној кући нема ни разговора. Јест кад уједаред, ал подиже се око њих велика прашина у белом Сумраковцу. Једне недеље после нодне добије грк Совра Надрикњигић новине. У:нме с тезге жуте наочари, што му их је његова госиођа Маца на вашару од једног Крањца купила, натаче их на нос, и стаде онако издалека разгледати, шта је најзанимљивије. Почео је одостраг. Одједаред мал те му наочари не спадоше с поса, и то не, што му нос можда не би био згодан за наочари (баш напротив био је као скројен и згодан за свашта), већ од чуда и изненаде. У томе броју био је допис из Сумраковца. „А гле, агле, људи" узвикне грк Совра људима, који се скупили у његову дућану на разговор „метли поп-Милоша и учитеља у новине." „Не може бити," рекоше људи. „Шта не може бити, ево слушајте," и грк Совра с/гаде с министарском важношћу читати: „Сумраковац 20. Септембра 187*. Чекали смо, да се нађе вештије перо, да изнесе пред наш свет, шта се догађа у нашем малом селу, али кад нико неће, ја се латих пера. Жао ми .је, што вам одавде, високопоштовани госпОдине уредниче, немам ништа лепо јавити. Паше свесно и родољубиво општннско поглаварство предложило је у црквеној општини, да се подигне нова школа. Сви су скупштинари били вољни, да приме предлог, да се није нашао ту наш млади парох М. II. и учитељ II. Г., који су осујетили ту заиста илемениту намеру. Тај њихов ноступак заслужује најстрожију осуду. Но знамо ми, куда циљају та господа. . ." „Баш тако стоји V■' чудио се газда-Сава. „Од речи до речи." Чудшш се људи, и било им неправо. Гле ти, како осрамотише поштене људе. Ноп Милош је попа на свом месту, а и учитељу нема замерке. „Право имају," рече чича Срета, „шта ће нам школа? Издавати толики новац, а свет задужен до грла. У старо време није било ниједне школе, па је свет бољо живио. Подигли смо школу, да свет на нас прстом не пружа. Е, сад ннје доста једна, траже још једну. Да нодигнемо две, тражиће и

ПРИПОВЕТКА И 3 Б А II А Т А. НАПИСАО МИЛУТИН .ТАКН1ИТ. (Наставак.) трећу, па докле тако? Право имају попа и учитељ, нек не даду." „Е да, није то тако", рече грк Совра с важним лицем. „Требају нама школе. Нез пнголе нећемо никад дићи главе. Не знате ви ниједан, што су учитељ и попа били против нове школе. Знају они, шта раде. Еј, та мени је само жао, што нисам могао бити на скупштини, а ја бих већ био казао кнезу Иви и нотарошу, да би се све освртали. Ништа, ништа, доћи ће они мени под руку." У дућану заборавили на сву светску политику те су нагађали, ко је писао допис. Један вели: овај. Други: није тај, него овај. „Ајак," рече грк-Совра, „тојеписао касир, и нико други." „Дакле он? И биће." Сви се сагласише, да је допис морао писати касир Глиша Павловић. Глиша је по рувету трговац, но трговину је већ поодавно одмахнуо, на се одомаћио у варошкој кући. Имао је иначе лепо имање, те је поред касирства економисао, но права му је титула „господар Миша." Он највише с нотарошем барата, па ће га бити нотарош подбб. Казао му ваљда: Хајд', да натремо нопи и учитељу мало рена, нод нос, кад су га већ тако високо дигли. Пукао глас о допису но свем селу. Грк Совра се често шетао по дућану и љутио се, па је нешто намислио. Кад је био у бирту, пљунуо му је кнез, бајаги нехотице, чак пред ноге. „Хајд, хајд, кнеже!" мисли Совра у себи. Кнез се у бирту тако грохотом смејао, да се чуло чак до грк-Совре у дућану. „Хајд, кнеже, хајд!" Поп Милош и учитељ смејали се а, мало се и љутили, а њихове госпође врло су живо мењале мисли. Поп Стева, — чекајте, шта је он радио, — да, збиља, он је економисао, и ни у гата се није мешао. Нокаткад би само тешко уздахнуо, да би се и небо ражалило, што су свештеници тако слабо паплаћени. И онда још цео свет зинуо на њих: што, не знам, не придикују и не уче народ. ПГга да им придикује, кад га не слушају, и ко ће сад учити народ, кад је народ иаметнији од попе? А најпосле, како га плаћају, онако их учи. Тако је изгледала слика, којој је лице обележавао онај допис, но нашло се и наличје и то наличје, које је канда много јасније ириказивало прилике сеоске.