Стражилово

ОТРАЖИЛОВО

Није прошло много времена, а изађе из Сумраковца и други допис. И тај допис ночиње отприлике као и онај ирви: „Чекали смо, да се нађе вештије перо, да изнесе нред српски свет голу истину, али кад нико пеће, ја ћу." Почетак је био дакле сасвим налик на онај први допис, ал онамо даље, бог-ме, сасвим се друкчије гудило. Било је ту свачега. Прво је бранио нови дописник попу и учитеља. Попа и учитељ, вели, право су имали, што су одбили предлог о иодизању нове школе. Зна се, шта је мислио нотарош — мислио је комуналну школу. Тај је налог њему дао солгабиров, да нас полагацко помаџаре. Но чуваће се, вели, село, таквих пријатеља, што хоће школу забадава да зидају. Затим се дописник окомио на поглаваре. Нрво им је обесио о нос нову варошку кућу. Шта је ту новца утучено, могла би се вармеђа сазидати. Дабогме да мора много коштати, кад један прозор толико и толико кошта по гласу рачуна, ко.је нико није видио. Проневерава се општински новац, земља општинска издаје се неправилно под закуп, рачуни се не предају, са општинским пословима води се читава шпекулација. Но највише је још нападао на нотароша. На њега је натоварио многа недела. Прво: како много иште за рекламације и контракте; како је овог и оног иреварио и истерао из куће, а кућу на себе превео; кахо хара и упропашћује општину. Да откуд би имао толико добра, већ од варања, отимања и каматарства. На народ виче, као да то нису крштени људи . . . све, све, као да. је дописнику чича Срета казивао у перо. Е сад се тек дигла нрава граја. Новине су летиле из руке у руку; све се живо отимало, да прочита допис. Старији' људи узели су унучад, која је знала читати, да им сриче допис, па се крстили и чудили, одкуда ти ђаволски новинари све дознаду. 1Га гле, како ће Сумраковац да изађе на глас. Цео бели свет ће да зна за њих и њихове поглаваре. Одмах се још две-три писмене газде претплатише на новине. Веле: кад се ту тако пише, онда за њих вреди платити. У варошкој кући одмах су погодили, ко је писао допис. Грк-Совра. Тако он обично и говори. А друго, пре он није бог зна колико баратао са попом и учитељем. Хајд, добро се пазили, али њихове жене нису одлазиле једна другој. А сад се дигла главом грк-Совриница у лшга-свиленој хаљини младој попадији у посету. Ту се нашла и учитељка. Оговарале су бележниковицу, оцрниле је, да је ни Бегеј неби опрао. Важу бар тако, а лако може бити истипа. Одмах у идућем броју новина изађе „Припослано" од нотароша и кнеза, у коме се „најсвечаније огра-

ђују", да су они хтели комупалну школу, и уједно позивају доиисника, да изађе с именом на среду и докаже своје тврдње, иначе га дрзке за клеветника и одбијају његове клевете с гнушањем. Грк Совра напише јошдуже „Припослано", изиђе с именом на среду, наведе још њихових неколико недела и позове их, да га туже, ако мисле, да је ои неистину у новине метнуо. Омраза и непријатељство све се већма распиривало међу Сумраковчанима. Почеше се нравити партаје. Противници се свуда грдили, а кад се сретну на сокаку, прође један поред другог, као поред турског гробља. Кнез се клео, да ће се по што по то осветити својим душманима, а пајвише грк-Соври. Њега већ не може очима да гледи. И попи ће гледати да подметне ногу, а с учитељем ће већ лако. П народ се почео кретати. Говорило се иротив нотароша и кнеза. Устали би, да их збаце, али ко ће им доекочити, кад су силни, кад имају у велике господе јаку заветрину, а сви од њих зависе. Зато се понајвише само шапуће против њих. Негој што је најжалосније било, и сиромах ноп Стева дошао је у новине. Мало га није канља ударила. Каже се у донису : А поп Стева могао би боље пазити на своје владање. Хоће покаткад и да се насуче, па да уради, што његовој одећи нимало не приличи. Ох, љутио се, љутио иоп Стева. Није могао ни да вечера, ни да пије вина. То је страшно! Па баш и ако се напије, и он је, за Бога, човек. Бадава, бадава све. Свему су криви Грци и новинари. Они премудри ловци седе поваздан у дућану крајцарајући, па од дуга времена све о сплеткама и о злу мисле, а они други, новинари, с празним новинама гатампају, што им се год откуд пошље. Баш ће о том да придикује, и онако није скоро. Та то су ирави расколници, то су опасни људи, бунџије су то. Поп-Милоша није више бегенисао. И дотле гаје карао, што је, вели, тако на зло брз, а сад је и загрдио. Шта ваздан цепидлачи? Нек седи код куће, на нек се брине о својим стварима, а не, хоће ли бити школа комунална или не. Нека запамти, да је говор сребро, а ћутање злато. Да је знао ћутати, сад би леио имали парохијални дом, овако није дошао, а неће канда скоро ни доћи на дневни ред. То му је све поручио по црквењаку. Тако се замрсио јавни зкивот у Сумраковцу. Створиле се две партаје: грк-Соврина и општинска, коју су звали варошком. Поп-Милоша и учитеља рачунали су у грк-Соврину партају, а иоп-Стева је, већ из начела, волио „варошку" него сеоску.