Стражилово

1633

СТРАЖИЛОВО

1634

°Д ИЛАДИМИ ж||®ре четири године био сам сабрао нешто ј;^|ч грађе за онис манаетира Пакре; али ми тада недостајаху још неки податци о манастиру св. Анском, који је Пакри редуциран; с тога сам ишчекивао прилику, да дођем до тих иодатака, а мимо то, да поново размотрим знамениту плаштаницу Милешевску, што се палази у обители Пакранској, па оида да се латим посла. Ове вакације дала ми се та прилика и жеља ми се испунила; па сада износим овај мали посао свој на видело, онако, како сам га могао написати по изворима, које сам пашао у манастиру. М а н а с т и р II а к р а находи се у епархији Пакрачкој на месту веома тескобпу, одвојен од свију села, која га окружавају, големим планинама, те се не може видити ни са које стране, него тек онда, када се дође иада њ. Удаљен је од Накраца три и по сахата нешачког хода, идући к североистоку. Најближе је село манастиру Средњи Борци; оно је манастиру на север, и ваља се пети добра четврт сахата уз Б а б с к и б р е г, док се дође до њега. Од села Б ијел е, парохије манастирске, има три четврти сахата до манастира. Идући од Бијеле најлакше се долази овој обители. Колски пут тако је рђав ода свију страна, да путник, који на колима амо долази, не може бити без страха за свој живот. Кад се дође па врх брда Скупидуше, где је у старо доба била некаква кућа и стајао крст, те се то место и данас зове »Стара кућа« — тада се путнику отвара нанорама, којој је у целој краљевини тешко наћи равне. Пут истока пукла ужасна провадија, четврт сахата дуга, а обрасла густом шумом и црногорицом. Око те се провалије висе оријашка брда, која се, као зелени зидови, према дну мало приближују, те цела провалија изгледа као какав голем гроб. На диу тога зеленог гроба, као из шуме, диже се манастир Пакра, на потоку истога имена, који извире испод Старог Звечева, и, протичући овом долином, стаче се у реку Илову. Мапастиру на југ диже се, готово вертикално, брдо Т о ц и л о ; с десна до њега, према истоку, налази се Јамаш; а с леве стране, према западу, стере се С в е т иња. Од истока к западу савија се Бабско б р д о и сучељава се с Г л а в и ц о м. На обронку Главице, на гробљу, баш изиад маиастира, има

Р ПАКРА. Р А КРА С И Т, А. црквица, посвећена св. Николи. Та се црква иочела зидати за Петронија Бабића, јеромонаха и намесника Пакранског, године 1759., а свршена је 1761. Петроније умре 1763., а годииу дана носле његове смрти, 6. јулија 1764., осветио је владика Арсеније Радивојевић. Тегобе путне до манастира Пакре заборавља човек, кад се паједаииут нађе пред прекрасном грађевином усред големе пустиње. Дивна црква манастирска окружена је ћелијама с југа и истока, и опасана са занада и севера високим зидом. Тајанствени жубор реке Пакре, која се бије о дрвље и кости земљиие, што их је из воде номолила, чисто човека успављује на белом дану. А у ћелије кад се уђе, чини ти се, да иа пољу цури киша. Жубор се тај надмеће са клепетањем манастирске воденице, која се налази на другој страни воде, нод ћелијама. Неколико корака од моста, преко којега се иде воденици и коњушници, има илитак »врућац« — млака минерална вода, за коју се вели, да је лековита, те би је ваљало апализовати; па кад би се иашло, да је добра, дала би се онде саградити бања, која би јамачно посила манастиру више користи, но онојадне економије, што се води па манастирској нарохији, у Бијелој. И ћелијско је здање врло лено ; има у њему петнаест соба и две кухине са пространим тремом, који је иопођен четвртастим каменом. Под ћелијама се точи на три луле бистра брдска вода; али је тешка за пиће, с тога се и не употребљава за друго, но за кухање и ирање. За пиће је лепа вода са извора, који се зове »Бабски бунар« ; има до њега двеста корака идући од манастира иа исток. На сву је прилику то име добио од калуђерица, које су ту близу становале у једној кућици, што се и сад види, али је јако обатаљена. Између тих калуђерица једна је доживила дубоку старост; име јој беше Марија; најчешће се задржавала на том бунару. Имала је своју посебну ћелију на северу, према манастиру, где је проводила свој испоснички живот. — Године 1764. живиле су у поменутој кућици ове монахиње : М а р т а (било јој је тада 45 година), Јелисавета (25 година) и Симеона (50 годипа). Иостање овога манастира нада у време љутих ратова турских, за цара Ј1 еополда I. и за А р с е н и ј а Чарнојеви ћ а, српског на-