Стражилово

1613

мало не дође време, кад ће свима постати обична, као да је онде пре десет година израсла. Свако чудо за три дана. Ветрењача меље ненрестано. Дува ветар, не престаје, као да је време са Ивом савез утврдило. Имаће Ива велику корист. Суваче међутим одједаред да опусте. Ретко ко завири у њих. Нашто морити марву, кад ветрењача меље за исти ушур. II данас би можда сувача Вродаревих са спуштеним колом тужно дремала, али данас је киша, те се баш не може ништа друго радити. Хајд, да се мало самеље, јер на ветрењачи не можеш доћи на ред за неколико недеља, а људима треба брашна. Но има у Мијиној сувачи и такових помилара, који баш неће на Ивину ветрењачу. Мрзе га, па гато да га помажу. Сви ти противници купе се око Мије Бродара, а сви заједно око грк-Совре, па се с њим договарају о сеоским пословима, те код њега и мељу. И сад има неколико Мијиних једномишљеника у сувачи. Ту је Неша Крстин, ђока Ердељан и Милан Крајников. Чича Јова Јовин, ма да мрзи кнеза Иву, опет се рачуна у „варошку" партају, јер има једног сина ешкута. Сви се разишли. Остао је само ђока Ердељан и Мија. Њих највише тишти кнежева ветрењача, јер обојица имају сувачу. Још би се и измирили с ветрењачом, али с Ивом ни за главу. „Ива је баш зато и подигао ветрењачу, да нама натруни", рече ђока, а Мија га само замишљено ногледа и не рече ни речи. „То је он имао на уму", настави ђока. „Као вели: да их тучем ветром. Знам ја Иву, велики је иркожџија." „Подмеће ми ногу, гдегод може", вели Мија. „Ето, пре некоји дан нредевао сламу, па је саденуо баш под мој ђерам, јер ми се ђерам у његову авлију спушта. Морам преместити соју, јер не могу да вадим воде." „Па јеси ли се љутио?" „А ко се не би љутио! Да ми је у први мах био гдегод наблизу, не знам, шта бих с њим радио, али носле сам помислио: његова је авлија, може ден-ути, како му је воља." „С отом пустољачом нахудио нам је." „Нахудио", вели Мија. „Г1а шта да радимо, Мијо?" Мија је ћутао, није знао одговора. Само је мало питие подигао шубару с чела и поцрвенио је. И ђока је дошао у ватру. „Да ухватимо, вели, наше коње, па да мељемо свима на нашим коњма. Друкчије му не можемо доскочити.

1614

„Ех!" рече Мија. „Шта ех, ја ти кажем." „Прво каже кума-ђока" — уплете се у разговор сувачар, који је нешто дељао на дељари — „друкчије му се не мозке доскочити. Коњи вам и онако сад забадава стоје; треба их само мењати. Кад ветар дува, ви мељите на својим коњима, а кад стане, онда и тако морају сви овамо доћи, ха, ха, ха!" смејао се мудри сувачар својој досетци. „Мајсторија козе пасе. Ја вам кажем, тако ћете му нахудити. Све је бадава, нема над сувачом мељаје. Ето, ја бих могао бити на ветрењачи сувачар, али нећу оставити сувачу, ма трећи дан леба јео. Само да је мени сувача, ја бих знао, шта бих радио." Мија Бродар ћутао је замишљено, али тај ђокин предлог није му никако ишао у главу. Бадава, није прилика. ђока је отишао својој кући, а Мија и његов сувачар још се разговарали. Кад се снустило вече, изишао је Мија из суваче и отишао је сокаком у кућу. Од виногради видила се кнежева ветрењача. Она грдна крила гордо се дизала и спуштала. Њено величанство као да се ругало Мији и његовој сувачи. Мија је погледао ветрењачу, па своју сувачу, па опет ветрењачу. Бадава све, бадава све, његова сувача ни нанесена на кнежеву ветрењачу. То га је морило. Гле, како му се највећи непријатељ богати, на како му се свети. Његова сувача изгубила половину своје вредности, а не доноси ни толико користи, колико да плати сувачара. Зловољан је Мија. „Стани, Иво, нећеш јога упропасгити Мију Бродара. 1Ита је мени сувача? Та ја ћу је... Али гата то вреди. Ива би се радовао и смејао би ми се..." Тако је мислио Мија и ушао је у кућу. Љут је Мија. Освета га нодгриза, као дрво црвоточина. Мир његов поремећен је. Жена и деца нису га узнемиривали ни запиткивали. Видили су, да није добре воље. Ни нестангни му синчић Јоца, кога је Мија као зеницу ока гледао, није се приближио баби, већ се приљубио уз нану, па је бојажљиво завиривао иза њене сукње. Одмах носле вечере легао је Мија и задремао. Још мало па би заспао. Кад, али се трже, јер се на улици чула песма, што су је певали сеоски момци. Мија се зловољно окрете на другу страну, да настави дремање и да заспи. Али песма се све јасније чула. Момци су дошли баш пред Бродареву кућу и ту су канда застали и певали су. Мија је разумео ове стихове: Бродареви сви плачу, Киен им от'о сувачу,

СТРАЖИЛОВО