Стражилово

1615

СТРАЖИЛОВО

1616

Кнез им от'о помиларе, Еј, помиларе старе. ђипи из кревета, па стане још пажљивије слупгати. Да није сневао? Слуктио је .једпо парче. Момци певају даље: Бродар- Мијо, кажи бре, Кажи, Мијо, нгга те тре? Мија ћути, тужан седи, Еј, у сувачу гледи. Мија зграби једну овојну па испадне па сокак, да види, ко то сме да пева њега пред његовом рођеном кућом. Момчадија се разбегла, кад је чула, где врата зашкрипаше. На сокаку није се нико, видио, само се чуо смех из далека, но и тај је на брзо умукао. Иси су лајали, а при месечипи видила се издалека, тамо с излаза, ветрењача кнежева, како меље, чисто се подсмева Мији. Та ноћна слика била је авет души Мијиној. Мија се врати у авлију и нагло залупи за собом врата, тта се упути у собу и запали свећу. Са заиаљеном свећом опет се врати у авлију. Свећу је штитио руком, да се не угаси, али опет, кад је био пасред авлије, угаси му ветар свећу — онај исти ветар, што је терао Вармеђашеву ветрењачу. Опет се врати у кућу и опет почне палити свећу. У то се и жена пробуди и запита: „Бога ти, Мијо, што палиш свећу?" Мија јој ништа не одговори, већ само паљаше рђаве жигиде о зид, док није свећу опет заналио. Поред светлости свећине виде снаш-Јела, како је Мија блед, очима је закрвавио, а по челу му миле крупне капље зноја. Мија изађе нагло у авлију. Жена потече за њим довикујући му немирно: „Мијо, Мијо, куда ћеш? Ако Бога знаш, кажи, куда ћеш?" Он се окрете и погледи жену своју укочепим погледом. Затим се опет упути према сувачи. „Мијо!" врисну жена, „куда ћеш, говори?" Мија се исправи насред авлије и рече потмуло: „Идем, да је запалим!" Жена се забатрга па мал те не паде у несвест, но брзо дође к себи и потрчи за Мијом, па га сустиже. Међутим је ветар свећу био опет угасио. „Шта ти је, Мијо, ако знаш, што је Бог?" рече Јела, ухвативши га за руку. „Шта хтеде учинити? Зашто да је иалиш? Немој да нас унесрећиш. Немој да ти се евет смеје." Мија се само трже, па клоне на жену своју. „ Гле, шта хтедох урадити !" рече уморним гласом. „Не бој се, нећу, нећу. Води ме унутра."

Жена га одведе унутра, а он одмах клоне на кревет. Сав је био блед, као смрт. Дуго није могао заспати. Његову кућу, у којој од вајкада поштење цареваше, да осрамоте. Да обесвете кућу, која је била пуна духа блаженог покојника Јоде Бродара. Та помисао цепала је срде Мијино и посејала је у њега семе незаситиве освете. Дуго су очи Мијине лутале неодређеним погледом по соби, коју је осветљавало кандиоце пред иконом мајке божије. Ужегла га је снаш-Јела, да умилостиви пресвету Богородицу. Нека снажна струја пролазила је Мију свег. То нису биле одређене мисли, јер управо није ништа мислио. То су били снажни, бујни осећаји. Кортешовање пред избор кнеза. Комшије су чуле оне ноћи калабалук, што се код Мије десио, али нико није знао, у чему је ствар. Знали су, да су момци Мију спевали, али оно даље? Шапутало се и нагађало. Комшинице се узнемириле, готово забринуле, да неће дознати ту тајну. Неке су дубоко преко прага туриле свој нос у Ми■јину авлију, тако, да већ снаш-Јела није могла ночистити двориште, али Мијин суморни поглед развијао их је све. То јутро пронео се по селу глас, да Мија хоће да меље на својим коњима по уобичајени ушур. Тај глас пронео је сувачар а био је истинит, јер мало после ухвати Мија своје коње у сувачу и стане млети по вику две својим сиромашним комшијама. У селу су једни исмевали Мију. Није, веле, прилика, да се Мија надмеће с ветрењачом, и Мијини коњи с ветром. Кнез Ива успео се на цигље и гледао је преко зида сувачу Мијину па се злобно смешио. Смешио се, али се мало и променио у.лицу. Други су Мији одобравали. Зна Мија, шта ради. Добро је то. Много може једна сувача да донесе, кад без престанка меље целе године. „Бре само да је мени сувача и Мијини коњи", уздахиуо би по који сиромашак, „не бих ни ја друкчије радио." Са највећом паасњом пратиле су ту новост газде других сувача, јер и они су о тој ствари већ много мислили. ђока Ердељан одмах ухвати коње и почне млети као и Мија. И други учинише тако исто, јер мишљаху: Мија и ђока раде за асну, а што је њихова асна, то је и наша. И наши су коњи дебели, одморни, па нек мељу преко зиме. Тако опет заклепеташе сеоске суваче и оживе село. Жене у селу као да добише у њихову клепетању новог зачина своме разговарању и оговарању. гуске као да су живље гакале, и сами нси ра.