Стражилово

1617

СТРАЖИЛОВО

досније су кевтали. Сви увидише, да село без сувача не вреди ништа, и да газде њихове имају право, што мељу на својим коњма. Но што је још најгдавније и управо најозбиљније, клепет тај имао је знатна утиска иа кортеше сеоске, који су као апостоли народног добра крстарили по селу уздуж и попреко, иудили цедуљице, на којима су била исписана имена кандидата кметова, кортешовали за избор кнеза и развијали своје политичне и нацијонално-економске програме. Говорили су, иили, свађали се, Они као да се надметали са сувачама и живље су клепетали и млели. Били су то наиме све бирани говорници сеоски. Варошко коло водило се у самој варошкој кући. Ту се договарало, ту се писале цедуље, одатле се кретали кортеши у село. Кортешку засгаву те партаје највише је уздигао ешкут Жива. Он је био душа партаје. Био је то човек научен. Ишао је у мађарску школу у Сегедин и многе је науке онде научио. Имања није имао никаква. већ је живио од „подузећа" у варошкој кући. Купује на лицитацији куће, земљу, па после препродаје Швабама. Кнез и поглаварство иду му на руку, а он им зајам враћа кортешовањем. Он, на пример, стане на рогаљ, где су људи на окупу, на им стане развијати планове, што их има његова иартаја. „Прво ћемо продужити процес са спахијом. Неће он више нашу земљу орати, неће он више на нашим ливадама своју марву пасти. Нама је то остало од наших старих, па ми треба и да уживамо. Спахија је отео наше рођено добро. Да на,м нису подмитили депутирце — оног хуљу Јоцу Бродара све би то досад наше било. Већ тражимо фишкала. Узећемо најбољег у вармеђи, па кад нам изради посао, одрисићемо му коју стотину ланаца, нек живи, а дотле му нећемо ништа дати. Нек боље ради." Људи се тоне од милине и већ наиред рачунају своје богатство. Само се један сиромашак почеша иза увета, па. запита: „А колико ћемо ланаца дати фишкалу ?" „Једно две три стотине", одговара Жива. „Та млого ће бити." „Ех, није млого од толико хиљада. Шта мислиш, човече, колико ће он трошка с процесом имати!" „Па онда, шта ће нам два попа. Није доста дације свакојаке? Доста нам је и један иопа. Једног ћемо поиа збацити, а његову сесију продаваћемо, па ћемо тим новцем шгаћати учитеља. Нек се не плаћа толики порез, и тако је велик." „Тако, тако, Живо," одобравају људи. „Него зпате, шта сам чуо?" наставља Жива опет

даље. „Чуо сам, да је грк Совра покрао црквену касу, кад је био тутор. Сад му се ушло у траг. А чекај, Совро, сад си долијао! Чекај, грче! Хоћеш да крадеш свету цркву! Бадава, мора грк да тера свој занат свугде, да вара и краде. Против њега ћемо одмах подићи процес." Тако је отприлике Жива ешкут говорио и намештао, а слушаоци су били усхићени. Тај говори! Све је удешено: ко да буде ешкут, касир, поткнез и они мањи. Само кнежевина не може никако да се преломи. Ива је не би без велике невоље напустио, а партаја опет вели: доста је он био, да видимо и другог. Не каже му се додуше у очи, али он чује. И сам Ива говори, како је доста кнезовао, али на том и остане. Било једном пред вече. У сеоску крчму уђе омален просед човек у газдачком оделу од повештале чохе, за њим други сељак у дороцу и за овим још њих неколико. Онај први је главом Леша Станимиров, први газда у селу. Он ће се ретко забунити у крчму. Човек је од реда и чуваран. Сад је дошао са својим комшијом Пајом и још са два три човека, да попију алвалук, јер су Леша и Паја вашарили. Леша купио од свога суседа два ланца земље, па хоће да плати алвалук. Заседоше за један сто и газда Леша заповеди бирташу, да им донесе вина. „Та, чича-Лешо, ја као велим", на то ће Наја Заврзан, „да ће бољабити нре вечере која чаша нива." „Хајде де, хајде де; а ти, Мишко, донеси сваком по једну чашу нива." Куцнуше се па нотегнуше. Газда Леша се стресе. „Ја не знам." рече, „какочовек може волети ово пиво. Мени је горко. Бадава све, нема пића ттад вином." „Ајак, није тако," одговори Паја. „Вино јесте добро, та вином се човек причешћује, али бадава све, пиво је најбоље." Није ни тако", рече један слаб, блед голаћ смешећи се. „Да како ти велиш, Гавро?" запита чича Леша. „Ја ко јесапим, бато: шта ко воли. Тек ја бих рекао, ракија даје највише снаге. Кад се ње напијем, прође ми чисто кроз кости и куражнији сам за сваки рад." Заћуташе сви. ,,1'ђаве године", рече Паја, да започне разговор. „Рђаве", прихвати друштво. „Велике дације." „Велике."