Стражилово

14

Б р. 1.

логији. Ево други пример. У српском језику у аврсти именске деклинације гласи датив једнине жени. девојци, слузи, а требало би да гласи у источном говору жене, девојце, слузе према старим сло■ венским облицима жени, сдоу^к, јер по закону гласовном само после непчаних сугласних мења се г. на и као: копн, докшн, ншнтн, Хоћемо ли казати, да су срп. жени, девојци, слузи неправилпи облици ? Нећемо, јер у језику влада још један закон осим закона гласовних, а то је аналогија." Облици дакле жени, девојци, слузи помешали су се међу речи другога раздела, као: вољи, души, иричи и т. д.; т. ј. облици жени, девојци, слузи постали су временом по аналогији облика као што су вољи, дугии, иричи. Ја ћу навести још један пример. У ђ -врсти у првом разделу гласи акузатив плурала (шш, клгш, вршм, жнкотм, а у другом разделу после непчаних сугласних гласи акузатив плурала конд, 1. и,уд , цдрд, крдлм- У српском пак језику помешао се акузатив мн. првога раздела са акузативом множине другога раздела, па гласи робове, брегове, животе, као и коње, ораче, коиаче; т. ј. облици робове, брегове, животе постали

су по аналогији облика: коње, ораче, коиаче и т. д. Једна једита реч задржала је стари наставак акузатива плурала по првом разделу, а то је век, који има у ак. плур. веки, н. ир. на веки (старо словенски кикм). Тако исто и адјектива, која су некад имала наставак ијђ , помешала су се међу адјектива, која имају наставак јт>. Не говори се данас сомији, него сомљи; не говори се рибији, него рибљи; не говори се кравији, него крављи\ не говори се хиаранији него шарањи; не говори се морунији, него моруњи. Па по томе и вучји, вражји. иасји, зечји, божји, враичји, човечји, дечји. Та су адјектива постала по аналогији адјектива, као што су: ивањ, тричуњ, пикољ, јовањ, бањ у Бања-Лука, и т. д. Истина може се чути у говору и човечији, али се говори и човечји, па кад човечји испоредимо са крављи, сомљи, шарањи и другим таквим речима, оида излази, да треба конзеквентно према тим речима писати и човеч,ји, дечји. У Црној Гори не само да се не говори и у наставку ијо, него после ж, ч, ш и само ј из наставка избацују, н. пр. Божа ти вјера, место : Божја ти вјера! (вид. Вуков речник.)

ПИСМА БУКА СТЕФ, КАРАЏИћА ЛУКИЈАНУ МУШИЦКОМ. ИЗНОСИ НА ЈАВНОСТ МИЛИНОЈЕ К. ВРАНКОВИБ.

XXII. Пречесњејши Госиодине, љубезни и високоиочитајеми пријатељу! Писмо на Стојковића нредао сам познатом човеку оданде; али, кад ће се послати, није ми могао казати, а кад ће одговор доћи, још мање: зашто курири се не шиљу сваке неђеље, него само кад се догоди носао за њи; а Стојковић није у Петербургу, него негђе даље испод Одесе, од Петербурга даље него одавде у Петербург! А Стојк. не служи код колегије инострани дела, зато га они (готово) и не познају; тако Бог свети зна, кад ће му писмо Ваше доћи. Ако што од Стојк., варате се: Стојк. је рђав човек, а и среброљубив; био се оженио, па није са женом живио ни годину дана, него га жена оставила, и отишла на свој спаилук, а о н ј е сад тужи и ћера с њом нроцес! Стојк. је Статски совјетник (високород1е) и бо- ат је врло, зашто за то живи; сад има некакву службу код маута, ђе се новци броје. — На кратко да Вам кажем, Стојк. је р ђ а в и (при свој својој науци) л у д човек! Мало га Србљи нијесу убили у Бесарабији: поклонили му Руси некакву пусту земљу, на он био дошао (с из-

лаганим писмом од Црнога ђорђија), да води наше Србље, да их насели, да му буду робови; кад Србљтг нијесу ћели да иду, а он им рекао, да ће их п р едати паши, а Србљи му рекли: Тамо њему матер и с пашом! Т и н и т и с и н а с и з в е о о д п аше, нити нас можеш њему' предати; а он онда рекао, да ће им изосијецати носове и у ш и, п а и с а К о з а ц и м а о ћ е р а т и п р е к о Дњестра у Русију; онда Србљи повичу: „Коље, браћо!" Тако ти се Стојк. окани Срба; а Губернатор му послије говорио, како је он, учен човек будући, таке ријечи народу говорити могао. (То је Ваша вишша класса народа нашега!) Терлаића вале сви у Русији, да је био поштен човек. Овђе је Тома Видак са сином; узео је Дрварову кћер за сина. Једанпут смо се готово свадили за митрополита. Ономадне смо се разговарали (код Давидовића), ко ће бити владика: „Кенгелац, вели, неће никад"; а ја му рекао: „даклем сад је ред на Г. Мушицкога". А он рече: „Чини ми се, не ће пи он." — Сад дакле можете судити, да он то из своје главе не говори. — Ту сад нема милости, нити помаже више м о л е њ е и л а с к а њ е, него ваља зубе