Стражилово

4

СТРАЖИЛОВО

крупне, те почеше развађати их. Сердар обрну па Јпалу. Један викну: »Умирите се оба. Би вас и једнога и другога над'рвала она, . . . онај тријес женски!« »А да видиш, не би !« викну Латинче и устаде. »То је лако видјети! Дозваћемо је па да се по'рвете!« рече онај. Диже се граја и смијех. »Прекините, ђаволи, да сердар загусли!« вичу старијј!. Млађарија се кида од смијеха, видећи, како се Латинче кочопери. Вичу њеки: »Дозовите Дуњу... зовите Дуњу! Сердар ће допустити. А за што не? Нема ту срамоте, ни дао бог! . . . »Хо'ш, Лека, реци само, па да видиш!« Он замаха рукама да утиче. »Хоћу!« вели. Кад видјеше, е се сердар смије, скочи њих десетина, па у вућу, по Дуњу. Изведоше је.

Она се отимље — размахује својим снажним мишицама и отурује неке за два крока. Али навалили ђаволи, па је доведоше. »Не дај ме, тата!« виче она кроза смијех. »А да хоћеш, божија ти вјера!« вели јој оп смијући се! »Хоћеш, зашто не. пошто смо сви вољпи . . . Ха, де соколе, ти си шћер Ивана Енежевића, море!« Цура се на то уозбил>и, загледа се добро оцу у очи, па онда загрћући наелак рукаве, рече: »Нека дође, де!« Латинче извади пушку иза паса, баци капу, па потече к њој, па лединицу, испод гумиа. Ухватише се. Једанак она махну њим, као трском, али се оп хитро дочека на ноге. »Махни ти сад!« вичу му његови. »А, Дуња, соколе!« вичу Кпежевићи. Он не шће но пусти њу. Опер цура залуду махну њим на десно, пак на лијево. Он се хитро дочекује, као срндаћ. »Лукав је оп!« повикаше њеки. »Чека да се она измори, пак ће онда. А, Дуња, соколе!« викнуше њени сви у глас. »А, Лека соколе! Не- обручи нас данас!« повикаше Липовци. »Држи, Дуња!« »Држ', Лека!« »Држ'! држ'!«.... Он је притиште, што је боље могао, у намјери да је отпушти, да је збуни зар, што ли, али она у тај мах хитро поскочи на страну, замаха и . . . паде в р х њ е г а на ледину. Већ јпто би, можете замислити. Не разу-

мије се, што ко говори, по се разлијеже грохотни смијех. И Линовци давају вољу за невољу, па се смију. Рођаци Дуњини грле се и љубе. Латинче блиједо приђе ка стожипи и ухвати је руком, па их стаде гледати свијех редом. Сердар се побоја, да се ово пе изврпе на злу и гору, па дохвати гусле и нревуче гудалом њеколико пута. И одмах се умирише сви, јер разумјеше старога. »Сједи и ти, Лека! Не једи се, кад је шала!« вели му сердар очински. »Хоћу, сердару, но ти се овако молим за једну ријеч!« »Да ну. Што је?« сердар ће ожимљући очима. »Браћо!« поче Латинче. »Обали ме 1>евојка, јелте?« »Па јест!« рекоше њеки кроза зубе. »Ја вељу, да није, по ме обали ђевојачка крв, а ко не вјерује, чик му га!« . . . »Прекини, Лека, прођи се лакрдије!« вичу му његови. »Ја не вељу ништа рђаво, но само питам: је ли мајка родила кога од вас, да се по'рве са мном, и ако ме ђевојка обалила?« »Прођи се, не бестијај!« »Који год хоће од Кнежевића, а ето вас као тријесова!« . . . »Хоћу ја, ама с кољена!« викну Кићун љутито. »Не, фала ти за то, него да се мушки огледамо!« ... Ухватише се. Кићун бјеше на'јачи момак у Грађанима. »Не сломи га, Кићуне!« подругују се браственици. А бога ми не жаљаше Кићун Латинче, но упро из петнијех жила, да га повали. Удри, удри, ломи се, мотај се, док ти од једном Латинче одиже Кићуна па ншм с бока о ледину... »Би ли чесове пријеваре?« запита строго сердар Кићуна. »Не, бога ми, сердару, што јест, обали ме јуначки и аферим му га!« »А да кад је тако, одмах се пољуби с њим!« »Хоћу, валај!« »И сви остали!« »Хоћемо, валај!« »И чујте ме лијепо ! Ко овога момка по данас назове Латинчетом, узеће му се глобе педесет талијера, а поврх тога, образа ми мога, омјерићу му леђа овијем чибуком!« »А ти, јадо, ходи к мепи!«