Стражилово

Б р. 1.

Загрли га. »Знаш ли ти, даја немах бољег пријатеља од твога ода?« »Знам, фала ти!« »Знаш ли ти, да Грађани пемаху бољег ђетића од гвега ? . . . Па, па . . . онај ... — поче кашљати — браћо, и ако је мимо црногорски обичај, али од мене не ће бити зазорно . . . Ово овако, баш као што није нико, ама ништа за то, би ли ти узео Дуњу?« »Бих!« рече ЈЈека престрављен. "ХЈ- АГ Ј\Ј\!\Ј\2

Збогом!... Никада можда не ћу Твој мили више чути глас, Никада не ће рука моја Грлећи тебе у самоћи Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају наћи нас ... И све то зашто ? Ја сам знао: Туга и радост — све је сан,

»Е па пошљи сјутра стрица са прстеном, а?» »Сретно, да бог да!« повикаше сви. »Ама не реци кашње, да сам ти је ја наметао, нити се рви с њом, и ако си Кићуна обалио!« ЈГиповци повадише пушке и измеТнуше по једном. Момци запјеваше. ГГрикупи се и сусјество, те заиграше орб! Дан их тек раздвоји. 0 Госпођину дне вјенча се ЈГека са Дуњом. УТЛЛ/ 1/1ЛТ.ч«# г И док сам слатки санак снив'о, С гордошћу ја сам очекив'о Растанка нашег тужни дан. Тако побожно факир пада, Служећи верно Богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал он од смрти страха нема, Пего се гордо срета с њом. Војислав.

НОВО ДОБА.

КОМЕДИЈА У ТРИ Ч И Н А. ОД МИЛУТИНА Ј. ИЛИЈЋА.

Л И Ц А. Тривун Тутимрак, богат трговац и народни посланик. Цвета, снаха његова. Стана, кћи Цветина. Милева, другарица Станина. Драгомир Красик, нисар окр. суда. Адимиије Риипда, свршен богослов и вереник Милевин. Оцило Цифри^, бакалин. Станко Поно1, трговац и председник збора. Никола Бећар, касапин. Фнлии Суша, механџија, Дујаи Иросек, столар. Макспм Лудаја, кројач. Марта, асена његова. Продап Комарац, берберин. Вожа Нита, ковач. Никола Црвендлакић, изасланик општин. на збору. Леја Врељанац, практикант начелства и изасланик полиције на збору. Шкрабало, уредник слободоумних новина из Београда. 1(;п гра1)анин. 2-ги грађанип. IГрви чин у кући Максимовој и у кавани код „Спаваћивог лава". Други у кући Тривуновој и Максимовој. Трећи у кући Максимовој и Тривуновој.

ПРВИ чин, II Р И 3 0 Р II Р В И. (Соба мала, у њој један кревет, сто, на којем стоје наслагане књиге, чивилук и на њему висе: црн капут, нанталоне, прслук. С десне стране прозор а спроћу прозора,. сниже кревета, врата, пгго воде у другу собу. Врата с поља лагано се отварају и у собу улази Максим). Максим. Нема никога! А кад сам ношао од куће, чини ми се, да је остао. Марта ми рече, да спава. (прилази другим вратима). Дошло ми је да зазидам ова врата ! Изгледа ми, као да им је мајстор, кад их је правио, наменио, да играју неку сумњиву улогу. (слуш;') Марта и Савета! Чујем, како се разговарају.

Узалуд сам дакле само долазио! А уз пут ми се чинило, као да ми неко предсказање шапуће на уво: иди, иди! . . . Вадава, несрећа је, чини ми се у томе, што сам се овако матор оженио па узео лепу, младу жену и — без икакве големе корисги — за дукат месечно! — пустио у кућу млада човека, па још човека научена, писара! Док њега нисам примио у стан, све је ишло да не може боље бити, а откако се он усели у кућу, као да се и у мене уселио неки зао дух. Све ми изгледа, да Марта негато сувише о њему приповеда, а ђаво би га знао, загато ме то тако једи! Дошло ми је, да јој забраним сваки разговор са њим, али то у колико не би имало узрока, у толико би било нечовечно! Да откажем опет њему